Годишња конференција Мреже "Живот без насиља"

Покрајински заштитник грађана – омбудсман, као координатор мреже „Живот без насиља“, организовао је 8. децембра онлајн годишњу конференцију Мреже.

Учеснике и учеснице скупа најпре је поздравио покрајински заштитник грађана – омбудсман, проф. др Зоран Павловић, који је нагласио да постоји потреба за много јаснијим друштвеним одговором на насиље над женама, о чему сведочи и број фемицида на годишњем нивоу, који износи око тридесет и који се из године у годину не смањује. Проналажење ефикасног решења за превенцију и сузбијање ове негативне друштвене појаве, по мишљењу покрајинског омбудсмана, захтева интегрисање свих микро, мезо и макро елемената, уз подршку доносилаца одлука на свим нивоима. Професор Павловић се осврнуо и на чињеницу да су деца често невидљиве жртве насиља у породици, и да их је неопходно третирати као посебно рањиву и, у недовољној мери препознату групу. Снежана Кнежевић, заменица покрајинског омбудсмана за равноправност полова, изразила је захвалност свим члановима и чланицама мреже „Живот без насиља“ на активностима које су се спроводиле током 15 година постојања Мреже, са напоменом да Мрежа представља једну од најсвеобухватнијих активности институције Покрајинског омбудсмана. Према речима бивше заменице за равноправност полова Данице Тодоров која је иницирала формирање Мреже давне 2005. године, Мрежа је оформљена у циљу повезивања различитих институција на свим нивоима и успостављања боље сарадње, имајући у виду чињеницу да тадашњи законодавни оквир није у довољној мери омогућавао да жртве насиља у породици добију адекватну заштиту и подршку. Покрајински омбудсман је, као координатор Мреже сваке године прикупља податке о насиљу у породици од стране надлежних институција на територији АП Војводине. Резултате овог истраживања за случајеве насиља у 2019. години представила је Светлана Нешић Бајго, саветница у Покрајинском омбудсману. У 2019. години донете су 2143 хитне мере привременог удаљења учиниоца из стана, 3999 хитне мере привремене забране учиниоца да контактира жртву насиља и прилази јој, док су у 4331 случају изречене обе мере истовремено. Жене чине око 74 одсто укупног броја жртава, а деца тек пет до десет одсто - подједнак је број девојчица и дечака, осим код евиденције судова у кривичном поступку где је значајно већи број девојчица жртава - 84%. Половину укупног броја жртава чине жене које су у партнерском (брачном или ванбрачном односу) са учиниоцем насиља.

30. јула 2020. године усвојена је Национална стратегија за остваривање права жртава и сведока кривичних дела за период од 2020 – 2025 године. О овом документу, као и активностима које су њиме предвиђене, говорила је Наташа Новаковић из Мисије ОЕБС-а у Србији. Стратегија је део пројекта „Подршка жртвама и сведоцима кривичних дела у Србији“ који има за циљ успостављање свеобухватног националног система информисања, помоћи и подршке жртвама и сведоцима у оквиру кривичноправног система у Србији и његово усклађивање са европским стандардима.

Виктимолошко друшво Србије, независно и непрофитно удружење грађана, у оквиру службе ВДС инфо пружа помоћ и подршку жртвама криминалитета. Кризна времена, попут тренутне здравствене изазване епидемијом коронавируса, изискују прилагођавање рада надлежних иституција и сервиса подршке и помоћи за жртве насиља. О изазовима у пружању подршке жртвама током пандемије COVID-19 говорила је Јасмина Николић из Виктимолошког друштва Србије. Највећи изазови у раду овог удружења током пандемије били су пружање помоћи односно допирање до жена које не користе интернет, пружање подршке и помоћи женама у ромским насељима и женама са инвалидитетом. Као неки од изазова са којима се сусрећу корисници/це услуга показали су се недостатак јединствених контакт података и информација уопште, немогућност проналажења сигурног места за разговор, могућност већег заражавања услед неодговорног понашања насилника, али и занемаривање опасности од вируса услед окупираности проблемом насиља. У оваквим околностима је нужно одржавање континуитета рада и координације свих надлежних служби које пружају подршку женама жртвама насиља. Важан део тог ланца чине групе за координацију и сарадњу, које се састоје од представника основних јавних тужилаштава, полицијских управа и центара за социјални рад, са подручја за које се група образује. О њиховом раду говорила је Горјана Мирчић Чалуковић, члан Групе за израду Закона о спречавању насиља у породици. Доношењем овог закона предвиђене су обавезне интерсекторске сарадње и створен је законски оквир за адекватан одговор на насиље у породици. Она је истакла значај већег укључивања здравствених и образовних институција, цивилног сектора, али и веће укључивање самих жртава насиља у рад група. Према речима Миодрага Тепавца из Центра за социјални рад Сомбор, показало се да највеће изазове за време COVID-19 пандемије из угла центра за социјални рад представљају комуникација са жртвом, изолација, промена ставова и интензивирање насиља, што изискује промишљање постојећих протокола и процедура. Пандемија је поставила пред нас многе изазове у области женских људских права, а засигурно ће оставити и бројне последице. По мишљењу др Зорице Мршевић са Института друштвених наука, неопходно је да консеквенце пандемије буду видљиве у свим областима друштва и кроз све аспекте анализе, укључујући и родну, а у фокусу треба да буду родно засновано насиље, женска људска права, одговори институција, солидарност, сигурност и добра комуникација.

Ове године обележава се двадесет година од усвајања Резолуције 1325 Жене, мир и безбедност. Важност и актуелност овог документа посебно је значајна у контексту актуелне пандемије – показало се да жене подносе највећи терет и трпе најтеже последице, што директно утиче на њихову безбедност. Све ово захтева, по мишљењу потпуковника у пензији Светлане Јанковић, уважавање свачијих потреба, превазилажење стереотипа које постоје свуда, па и у безбедносним структурама, и повезивање националног нивоа и локалних механизама.

На самом крају Конференције, формулисани су закључци, међу којима су најзначајнији:

• Неопходно је усагласити евиденције институција и формирати јединствену базу података о насиљу у породици;
• Епидемија намеће прилагођавање рада институција у смислу дефинисања, ранијег планирања и спровођења процедура у измењеним околностима;
• Потребно је евидентирати децу као жртве насиља, не само када су жртве директног насиља већ и индиректног, и обезбедити им одговарајућу подршку;
• Донети јасне инструкције ради постизања уједначеног тумачења и поступања у случајевима кршења мера заштите;
• Све информације о здравственој ситуацији морају бити јавно доступне;
• Неопходно је анализирати пандемију кроз језик људских права жена;
• Нужно је да сагледавање пандемије са становишта људске безбедности садржи поглед кроз сочива родне равноправности, посебно имајући у виду бројност жена на здравствено небезбеднијим пословима, у здравству, трговини свих нивоа, угоститељству, образовању…

Само заједничким наступом у будућем раду, имаћемо и толико жељен резултат: насиље сведено на минимум, и нулту толеранцију друштва на сваку врсту и облик насиља.