ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ ОДМАХ!

Покрајински заштитник грађана – омбудсман, као координатор Мреже „Живот без насиља“, организовао је у понедељак, 6. децембра, годишњу конференцију под називом „Подршка жртвама родно заснованог насиља – унапређење свеобухватне заштите“. Конференција је одржана уживо у Новом Саду и преко Зум платформе, а тема конференције је, у форми засебних панела, елаборирана кроз излагања 15 учесника и учесница. На сваком од пет панела тематизован је одређени проблем, па се тако о родно заснованом насиљу говорило кроз насиље над старијим и вишеструко дискриминисаним женама, као и кроз сексуално насиље над девојчицама и женама. Посебни панели били су посвећени раду са починиоцима насиља, односно медијском приказу родно заснованог насиља.

У раду конференције  учествовали  су компетентни саговорници из различитих области - новинари, доктори медицине, представници тужилаштва, центара за социјални рад, казнено-поправног завода и невладиног сектора.

Учеснике/це скупа поздравили су Зоран Павловић, покрајински омбудсман, Снежана Кнежевић, заменица покрајинског омбудсмана за равноправност полова и Слађана Чабрић, представница Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. 

У свом обраћању покрајински омбудсман истакао је да је прошло време изговора и да је дошло време да се започне нови циклус у подршци жртвама насиља и одреди како индивидуална, тако и институционална одговорност за насиље почињено над женама.

Заменица покрајинског омбудсмана нагласила је да је у Србији на нормативно-стратешком плану заокружен оквир за остваривање родне равноправности, али да у стварности постоји читав низ проблема који подривају ефикасност система у пружању подршке и заштите жртава насиља.

Потребно је, по речима представнице Министарства, инкриминисати све видове насиља над женама, радити са мушкарцима, сарађивати са институцијама, интерсекторски и мултидисциплинарно прилазити проблемима, како би девојчице и жене расле у безбедном окружењу.

По речима Наташе Тодоровић, из Црвеног крста Србије, насиље над старијим женама се слабо препознаје, има мало истраживања и података о финансијском насиљу и занемаривању. У току пандемије дошло је до повећања насиља, али да баријере које постоје и делују – страх, стид, емоције, финансијска зависност од починиоца – стварају утисак да број тих случајева мали.

Жене са инвалидитетом су у већем ризику да буду жртве насиља него друге жене. Предрасуде, стереотипи и на њима засновани ставови нормализују насиље и чине га прихватљивим. У Србији се тешко обликују јавне политике којима се сузбија вишеструка дискриминација, али то не значи да свако од нас не може, истакла је Ивана Зелић, „Из круга - Војводина,  да да свој допринос њеном сузбијању. 

Марио Шили, из суботичког Центра за социјални рад, на конференцији је говорио о насиљу над припадницима ЛГБТ популације. Страх од последица и неповерење у државне институције су, по његовим речима, кључни разлози зашто припадници ове популације не пријављују насиље. Помоћ и подршка се траже од партнера, пријатеља, родитеља, брата, сестре, психолога или се уопште не тражи - готово половина  ЛГБТ популације препуштена је сама себи.

У ромској популацији родне неједнакости су, по речима Радмиле Зећировић, координаторке Ромске женске мреже, израженије него у другим заједницама. Велики број Ромкиња доживљава партнерско насиље (85%), али га веома мали број (14%) пријављује. Она је истакла да је пандемија корона вируса утицала на пораст насиља, али и на његов појавни облик. Порастао је и број жена које су помоћ тражиле преко СОС телефона.

Када се ради о сексуалном злостављању деце, оно је, по речима Светлане Нешић из Покрајинског омбудсмана, још увек табу, жртве у 90 одсто случајева ћуте и веома мали број случајева сексуалног злостављања деце буде пријављен надлежним институцијама. Ситуација се  може променити, а ћутање и тишина заменити гласношћу, само ако променимо друштвене и културне обрасце, као и праксе којима нарушавамо поверење деце у одрасле и институције. Сексуални злостављачи нису непознате, него су деци блиске особе (наставници, тренери, итд), а деца о злостављању дуго, често годинама и деценијама, ћуте, јер се, како је нагласила Бојана Танкосић, из Екуменске хуманитарне организације, плаше да неће имати подршку, да ће их средина осудити и одбацити, да ће бити кажњена...  Деци треба слати поруку да им верујемо, да их разумемо и да их не осуђујемо. Велику улогу у борби против сексуалног насиља могу имати медији, али тираж, нагласила је Танкосић, не може бити важнији од најбољег интереса детета. 

По речима Наде Падејски Шекеровић, руководитељке Сигурне женске куће у Новом Саду, за сузбијање насиља над женама веома је важан рад са починиоцима насиља. Ако је циљ овог рада заштита жртве и увећање њене добробити, онда се за постизање кредибилног резултата са починиоцима насиља мора дуго радити, а тај рад, по њеним речима, између осталог подразумева и управљање емоцијама, мењање уверења, али и концепта мушкости.

Предраг Кузмановић из Казнено-поправног завода у Сремској Митровици поделио је искуства у раду са починиоцима насиља над женама у пеналној установи. По оцени  Слободана Јосимовића, из Вишег јавног тужилаштва, потребни су добри програми рада са починиоцима насиља, како би се смањио број жртава, али и број повратника у казнено-поправне установе. Људи на издржавању казне затвора имају, по његовим речима, снажан мотив да учествују у реализацији тих програма, јер на основу њих могу остварити бенефите.

У више наврата на конференцији је апострофиран рад медија и указано на потребу за разликовањем таблоидних и професионалних медија. Први, како је речено, не штите идентитет жртве и правдају се потребом јавности да све зна, романтизују насиље и своде га на „забаву“, други поштују етички кодекс, праве деликатне процене и не јуре тираж. Нису сви новинари, по речима Горана Пејчића, новинара Радио-телевизије Војводине, едуковани да пишу о родно заснованом насиљу. Медији са једне стране и институције, укључујући Покрајинског омбудсмана, са друге стране, треба да сарађују, а резултати те сарадње треба да буду боље едуковани новинари и боље и потпуније информисана  јавност.

Центрима за социјални рад су, по мишљењу Миодрага Тепавца из Сомбора, потребни одговорни медијски партнери, али и хоризонтална и вертикална дистрибуција знања и информација између самих институција. Већи број насиља над женама у Војводини не значи, по Тепавчевим речима, да је Војводина виолентнија у односу на остатак Србије; то значи да се у Војводини  насиље лакше препознаје и да га жене  чешће пријављују.

Своја подстицајна излагања учесници/це су употпуњавали и предлозима како унапредити и борбу против родно заснованог насиља учинити ефикаснијом. Неки од тих предлога су, након кратке дискусије, уврштени у закључке конференције. Међу закључцима се посебно истичу следећи:

 

У сусрет 10. децембру, Међународном дану људских права, покрајински заштитник грађана – омбудсман овом приликом уручио је Светлани Селаковић, помоћници покрајинског секретара за социјалну заштиту, демографију и равноправност полова Повељу за изузетан допринос заштити и унапређењу људских права, за своја вишегодишња настојања и давање доприноса унапређењу родне равноправности.