Истраживања

Заштита деце од насиља представља један од кључних задатака друштва у стварању сигурног окружења за безбедно одрастање у васпитно-образовним установама. Успешност овог процеса у великој мери зависи од тога како се насиље дефинише, доживљава од стране запослених, у којој мери се оно препознаје и спречава и најзад, на који начин се интервенише у ситуацијама које угрожавају сигурност детета у предшколској установи, школи или ученичком дому. Општи протокол за заштиту деце од злостављања и занемаривања злоупотребу детета дефинише као све облике физичког и/или емоционалног злостављања, сексуалну злоупотребу, занемаривање или немаран поступак, као и комерцијалну и другу експлоатацију, што доводи до стварног или потенцијалног нарушавања здравља детета, његовог преживљавања, развоја или достојанства у оквиру односа који укључује одговорност, поверење или моћ.

Поред ове, прихваћене су и дефиниције четири посебна типа злоупотребе детета а то су: физичко злостављање, сексуална злоупотреба, емоционално злостављање, и занемаривање детета. У неким класификацијама издваја се и експлоатација као посебан облик злоупотребе детета, а у новије време и вршњачко насиље.

Покрајински омбудсман шест година за редом прикупља податке на годишњем нивоу о пракси институција у вези са решавањем проблема насиља у породици. Циљ прикупљања ових података јесте првенствено превазилажење проблема недостатка званичних евиденција о овој појави како би се помогло расветљавању саме појаве и указало на поступање институција и потребе за усвајањем и применом одговарајућих мера. Проблем приликом прикупљања података и тумачења резултата истраживања представља нередовност достављања тражених информација и несистематично вођење података од стране институција због чега је врло тешко, а у неким случајевима немогуће на одговарајући начин пратити ситуацију у вези са породичним насиљем и потпуно разумети све аспекте ове појаве.

Могуће је, међутим, утврдити да се резултати истраживања свих претходних година у великој мери подударају, односно да су присутне неке сталне тенденције ове појаве као што је чињеница да су у 80 до 90 одсто случајева жртве породичног насиља жене у својству супруге или ванбрачне партнерке у односу на починиоце, док су у преко 90 одсто случајева починиоци породичног насиља мушкарци.

Протокол о поступању здравствених радника у случајевима насиља над женама усвојен је 2009. године. У њему су дефинисане процедуре и прецизиране улоге здравствених радника у вези са насиљем чије су последице вишеструке и угрожавају физичко, ментално и социјално благостање жене и квалитет њеног живота, што се одражава и на децу чије мајке трпе злостављање. Жене које трпе насиље или живе у страху од њега, имају различите здравствене тегобе због којих се чешће обраћају здравственим установама, у којима, нажалост, насиље врло често остаје непрепознато, на њега се не одговара на одговарајући начин, чиме се губи могућност за пружање одговарајуће помоћи тим женама. Посебан протокол треба да помогне здравственим радницима да препознају, реагују и помогну женама да се заштите, а такође да допринесу да се насиље кажњава и да престане.

Представке жена и указивања организација цивилног друштва, па и самих здравствених радника који повремено учествују у активностима за превенцију насиља, указују на то да се овај Протокол не примењује или не уважава у довољној мери у здравственим установама.

Извештај који је пред Вама садржи резултате истраживања спроведеног у оквиру пројекта „Превенција експлоатације деце у југоисточној Европи – Просјачење деце у Војводини“, као и закључке и препоруке институције Покрајинског омбудсмана у вези са корацима које би релевантни друштвени актери – институције, установе, и организације – требало да предузму у оквиру својих овлашћења и надлежности у циљу сузбијања и превенције појаве дечјег просјачења у АП Војводини.

Пројекат „Превенција експлоатације деце у југоисточној Европи – Просјачење деце у Војводини“ реализован је током 2011. године од стране институције Покрајинског омбудсмана уз подршку норвешке међународне организације „Спасимо децу“ /Саве тхе Цхилдрен Норwаy/ и у сарадњи са Центром за интеграцију младих из Београда. Овај пројекат, реализован на територији АП Војводине, један је од неколико пројеката који се баве истом овом темом, а које у региону Западног Балкана реализују државне и регионалне институције омбудсмана, чланице Мреже омбудсмана за децу у југоисточној Европи из Републике Српске, Црне Горе и Републике Србије.

Незапосленост је, како се наводи у Извештају о напретку о реализацији Миленијумских циљева развоја у Републици Србији (2009.) 1 највећи економски и социјални проблем са којим се Република Србија суочава. Међутим, поједине групе становништва биле су и још увек јесу у већем ризику од незапослености у односу на већинску популацију, а међу њима и особе са инвалидитетом. Република Србија нема званичне евиденције о броју особа са инвалидитетом, па је тешко утврдити показатеље о стању незапослености и другим чињеницама у вези са радом и запошљавањем особа са инвалидитетом. Процене су да у Републици Србији живи више од пола милиона особа са инвалидитетом, а према подацима Националне службе за запошљавање у 2007. години на њиховој евиденцији било је регистровано само 23 202 особе са инвалидитетом.

Република Србија нема званичне евиденције о броју особа са инвалидитетом, па је тешко утврдити показатеље о стању незапослености и другим чињеницама у вези са радом и запошљавањем особа са инвалидитетом. Процене су да у Републици Србији живи више од пола милиона особа са инвалидитетом, а према подацима Националне службе за запошљавање у 2007. години на њиховој евиденцији било је регистровано само 23 202 особе са инвалидитетом.