Демографске пројекције Републичког завода за статистику указују на интензивирање процеса старења становништва у Републици Србији, као и на то да ће до 2030. године више од 21 посто њеног становништва бити старије од 65, а пет одсто старије од 80 година.

Значајна последица старења становништва у нашој земљи, али и у свету, јесте и промена породичне структуре. Старије особе у већини земаља у развоју још увек живе са својом децом, а са остарелим родитељима најчешће остаје бар једно њихово дете у одраслом добу. Са својом децом и унуцима у мање развијеним регионима света живи три четвртине старијих од 60 година, док у развијеним земљама то чини тек једна трећина. Старије особе пружају негу и подршку млађима, али се и ослањају на њихову помоћ, нарочито када су болесни или више не могу самостално да се старају о себи. Међутим, чак и када су старије особе примаоци помоћи, оне неретко помажу у бризи о унуцима и пословима у домаћинству.

Подаци Фонда Уједињених нација за становништво (УНФПА), међутим, указују на то да је у последњих неколико година удео старијих особа које живе саме у многим земљама порастао, нарочито у оним развијеним. Промене у породичној структури огледају се и у томе што се бракови склапају касније, разводи су учесталији, док је учешће жена у радној снази повећано. Последице ових трендова су то да су захтеви других чланова породице према старијим особама у њој повећани. Са друге стране, начин и темпо живота млађих чланова породице скраћују време које се посвећује нези старијих особа и бризи за њихову добробит уопште. Посебно угрожена категорија старијих особа у том смислу у нашој земљи су жене, будући да оне, према подацима Републичког завода за статистуку, чине 54 посто популације старијих од 60 година и 63 посто популације старијих од 80 година.

Услед попродужења животног века становништва током протеклих неколико деценија, намеће се и питање старења у контексту очувања здравља и квалитета живота у позним годинама. Старије особе најчешће обољевају од хроничних незаразних болести, попут болести срца и крвних судова, канцера и шећерне болести, најчешће у комбинацији са другим здравственим проблемима. Последња процена међународне организације „Ејџ интернешенал” (Age International) из 2015. године, која се односи на глобално оптерећење старијих особа болестима, указује на то да у последњих 20 година очекивнао трајање дела њиховог живота проведеног у здрављу расте спорије него укупно очекивано трајање живота. Упоређивањем података од пре две деценије са скорашњим подацима о броју година проведених у здрављу и без инвалидности,  испоставило се да људи данашњице старији од 50 година током сваке године живота здрави и неоптерећени болешћу проведу девет и по месеци. Другим речима, то значи да су на месечном нивоу болесни у просеку и до пет дана.

Према подацима трећег националног истраживања здравља становништва спроведеног од стране Института за јавно здравље Србије, преко 40 посто старијег становништва у нашој земљи своје здравствено стање оцењује као лоше или врло лоше. Три четвртине старијег становништва изјавило је да има неку дуготрајну болест или здравствени проблем. Озбиљне тешкоће у обављању свакодневних кућних активности има преко једна трећина њих, док преко једне десетине има проблема у обављању активности личне неге. Уз то, са старењем се повећава ризик од физичке и сензорне инвалидности, попут оштећења слуха и вида, као и од поремећаја менталног здравља. Подаци последњег пописа становништва у Републици Србији показују да старији од 65 година чине преко једне четвртине укупног становништва и преко 60 посто популације особа са инвалидитетом.

Деменција, чија се могућност наступања повећава са продужењем људског века, глобално представља све већи социјални, здравствени и економски изазов. Дементне особе нејчешће су у потпуности зависне од туђе неге. Према проценама међународне организације „Алцхајмер дизиз интернешенал” (Alzheimer Disease International) из 2015. године, свака девета особа у свету старија од 65 година има дијагностиковану Алцхајмерову болест, док је у узрасту од преко 85 година има свака четврта. Удружење грађана „Алцхајмер” процењује да је од ове болести у Србији оболело 13 посто укупне популације особа старијих од 65 година. Упркос томе, у нашој земљи и даље не постоји регистар оболелих од ове болести, док тек четири посто особа код којих је она дијагностификована прима адекватну терапију.

Напослетку, процене УНФПА указују на то да ће старење становништва бити најистакнутији демографски тренд у 21. веку. Све земље света мораће стога свој стратешки приступ прописима, економији, социјалној и политици уопште да размотре са становишта бриге о старијим особама, укључујући и то како им обезбедити квалитетну негу, сигуран приход и приступ добрима, флексибилније запошљавање у старијем добу и њихово веће укључивање у све сфере друштвеног живота. На потребу да се више пажње посвети остваривању права ове нарочито рањиве друштвене групе већ годинама уназад указује и искуство Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у раду по притужбама грађана, као и редовне посете институције установама социјалне заштите које пружају услуге старијим особама. Највећи изазов и даље остаје питање како ове, једнако као и услуге система здравствене заштите намењене старијим особама, учинити доступнијим и квалитетнијим на рентабилан, ефикасан и одржив начин. Притом је питању старијих особа потребно приступити са аспекта људских права, имајући у виду да је ова популација, супротно увреженом мишљењу, врло шаролика и да због свог животног искуства и знања представља значајан потенцијал друштвеног развоја.

О насиљу над децом се у јавности много говори и та је врста насиља јавна, а не приватна ствар и  држава јој мора енергично стати на пут - овим речима би се, на најкраћи начин, могла сумирати јучерашња расправа на колегијуму Покрајинског заштитника грађана – омбудсмана. Колегијум је под називом Заштита деце од насиља – интерсекторски рад и холистички приступ проблему као одговор организован у Сомбору,  а у његовом су раду, поред изабраних лица и запослених у институцији Покрајинског омбудсмана, учествовали и Бакоњи Марија, окружна јавна тужитељка из суседне Републике Мађарске, др Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања из Београда, Снежана Седлар, потпредседница Скупштине АП Војводине, Биљана Клипа, представница локалног Црвеног крста, Горан Пејчић, новинар РТВ, те представници Удружења локалних омбудсмана Србије. Присутне су на почетку скупа поздравили Антоније Ратковић, заменик градоначелнице и Чарна Петричевић, заштитница грађана Града Сомбора. Колегијуму су присуствовале и посланице у Скупштини АПВ Нада Мандић и Рајка Лучар. 

-  Насиље над децом производи вишеструке и веома озбиљне негативне последице, па је и разумљиво да се од државе, али не само од ње, очекује да промптно реагује. Морамо бити агилни и енергично деловати, изјавио је проф. др Зоран Павловић, покрајински заштитник грађана - омбудсман, како бисмо ефикасно заштитили децу и њихова права. По његовим речима, колегијум је замишљен и као позив деци да се обрате покрајинском омбудсману:

- Ми желимо да се приближимо деци, да међусобно и отворено комуницирамо, да их поучавамо о њиховим правима и да активно сарађујемо у њиховој заштити.  

Истичући да је заштита деце жива и динамична материја, која се не може регулисати једним законом, нити се самим доношењем закона може решити питање заштите деце, проф. Павловић је поручио да треба инсистирати на примени и вршити надзор над применом закона и прописа који се односе на права детета. Држава, по његовим речима, мора без одлагања спровести истрагу у сваком случају у коме постоји основана сумња на присуство злостављања и занемаривања. Она мора кажњавати насилнике и отворити питање одговорности свих актера који имају надлежности у области заштите дечијих права. Поред тога, веома је, сматра проф. Павловић, важна и едукација службених лица која долазе у контакт са децом.

Подсећајући присутне на чињеницу да институција на чијем је челу веома посвећено ради на обуци покрајинских посланика, он је навео и низ питања којима сви они који се баве заштитом деце морају посветити пажњу, а то су, пре свега, питања дужине поступка у коме се одлучује о додели старатељства над децом, запостављање и експлоатација деце у хранитељским породицама, питање психосоцијалног саветовања деце, а нарочито проблеми сексуалног злостављања и психолошке штете произведене насиљем.

У свом излагању покрајински омбудсман је поменуо и један проблем на који су реферирали други учесници Колегијума.

- С времена на време, у јавности искрсне проблем телесног кажњавања деце. То је озбиљан проблем и он се не сме потцењивати. Тај проблем нас суочава са питањем - да ли су и колико појединци који раде са децом сензибилисани за такав рад?

На ово питање професора Павловића надовезала се др Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања, снажно наглашавајући две ствари: прво, да физичко кажњавање није васпитна мера, нити се оно данас може подржати и, друго, да никакво насиље над децом не може бити дозвољено, зато што се њиме  угрожава телесни и психички интегритет детета.

Током историје, физичко кажњавање дуго времена није било третирано као насиље, већ као васпитна мера која је, током времена, постала део важећих културних норми, којима се, онда, и накнадно легитимисала употреба насиља. Да се укорењене норме могу мењати говори и пример који је навела директорка Института, а који се тиче рада са полицијом и успеха који је у том раду постигнут.

-  Утицали смо на полицајце да не користе физичко кажњавање над малолетним учиниоцима кривичних дела. Ако смо утицали на њих, онда можемо утицати и на родитеље и одвратити их од употребе насиља.

Са становишта детета, породица би требало да буде друго име за сигурност, љубав и топлину, простор у коме дететова добробит ужива највећи степен пажње и заштите. Насиљем се, међутим, породица претвара у извор страха и несигурности, у простор где се потребе и интереси детета често игноришу и одакле креће инвазија на његов интегритет. Зато проблем породичног насиља над дететом није важан само са становишта садашњости, него и са становишта будућности. Код деце која се готово свакодневно суочавају са насиљем – у породици, односу са вршњацима, локалној или широј заједници – слаби критичност према насиљу, што се јасно може видети и из резултата недавног истраживања Аутономног женског центра, а према којима један шамар није насиље. С друге стране, деца која су трпела насиље у породици, или му сведочила, вуку тај терет кроз цео живот, ризикујући да и сама, касније, постану насилна.  

-  Један шамар је увек насиље, инсистирала је др Ивана Стевановић. По њеним речима, образовање је веома важно зато што деца треба да науче шта су то дечија права, како се права штите и како да се  сама заштите од злостављања. Због тога политика и у области образовања, и у области права детета, мора бити јасно дефинисана, а ефикасност такве политике зависи од тога колико су актери који је спроводе координисани. Ако желимо успешну политику, морамо радити заједно, морамо информисати једни друге о активностима које предузимамо, морамо прихватити одговорност за успех политике коју спроводимо. Систем мора бити у служби детета а дете не треба да буде пасивни субјект заштите, на које често заборавимо, након што смо од њега узели изјаву.   

Радом Колегијума у Сомбору модерирао је Милан Дакић, заменик Покрајинског заштитника грађана  - омбудсмана, који је присутне упознао и са активностима ове институције у области заштите права детета за коју је и сам добио мандат од Скупштине АП Војводине. Реч је о едукативним и истраживачким активностима, као и о поступању Омбудсмана, како по притужбама грађана, тако и по сопственој иницијативи. Наводећи неке примере поступања покрајинског омбудсмана, заменик Дакић је одговорио и на питање зашто је у наслову Колегијума, као одговор,  истакнут интерсекторски рад и холистички приступ.

 -    То сигурно није једини одговор, нити представља коначно решење и спасење, али дефинитивно представља исправан механизам поступања у случајевима насиља, када су деца у питању. Сваке врсте насиља, породичног и вршњачког, у образовним, здравственим, социјалним установама. Добра нормативна решења и правни институти неће произвести предвиђене ефекте ако свако ко ради у некој јавној институцији не реагује на насиље када се оно догоди, ако не постоје протоколи и стандарди о поступању, који ће предвидети готово сваку животну ситуацију и који ће, и кад се појави неки спецификум, дати јасне смернице како поступати у таквом случају.

Гошћа из суседне Мађарске, Марија Бакоњи упознала је учеснике Колегијума са позицијом  малолетника као жртве у кривичном поступку Републике Мађарске, док је Биљана Клипа, из Црвеног крста Сомбора, говорила о Црвеном крсту и правима детета. Снежана Седлар, потпредседница Скупштине АП Војводине, у свом је излагању указала на важност и значај теме о којој се на Колегијуму говори, али и на чињеницу да у његовом раду учествује мање људи него што то тема заслужује. Осврћући се на рад медија, потпредседница Седлар је истакла да медији морају више пажње посветити позитивним примерима и предложила да се у Скупштини Војводине формира одбор за права детета.

-  Новинари могу и да помогну, али, исто тако, и да одмогну у заштити деце, истакао је Горан Пејчић, новинар РТВ. Постоје разни протоколи, кодекси и правила, али је проблем у томе што их се новинари и медији не придржавају. У борби за тираж и што бољи пласман својих садржаја боље пролазе они медији који се не обазиру на права деце. Медијске садржаје је, по Пејчићевим речима, раније било лакше контролисати, док је то сада, у доба интернета, кад свако може да постане новинар, далеко теже. Новинари могу бити савезници деци у борби за њихова права, али не сви и не сваки новинар, нагласио је Пејчић, већ само они новинари који су едуковани, који су упознати са дечијим правима и спремни да се за њих боре и да их штите. 

Тросатни разговор о заштити деце од насиља, резимиран је у неколико препорука, које су учесници колегија са одобравањем прихватили. Учесници Колегијума сматрају да рад са децом треба наставити како би се активно укључила у програме заштите од насиља. Деца притом треба да буду партнери, а не пасивни субјекти. Неопходно је израдити процедуре како би се спречила секундарна виктимизација деце, али и инсистирати на одговорности у случајевима неприличног и неодговорног медијског извештавања о њима. Дужна пажња мора се посветити деци са сметњама у развоју, како за време школовања, тако и након њега. У институцији Покрајинског омбудсмана биће формирни Дечји савет. Саша Стошић, чланица Друштва психолога Србије, наведеним препорукама придодала је још једну – да се води рачуна о и деци са психичким и психијатријским проблемима.

По завршетку Колегијума, проф. Павловић и заменик Дакић о правима детета и могућностима њиховог остваривања, заштите и унапређења разговарали су и са сомборским средњошколцима.

Србију, као ни остале земље које су географски позициониране дуж балканске руте, није мимоишао велики  мигрантски талас, који је од Блиског истока кренуо ка  западној Европи и отворио притом читав низ питања – моралних, политичких, економских, културних, правних, здравствених, хуманитарних, безбедносних.

На нека од ових питања покушали су да одговоре учесници међународне конференције коју су, крајем априла, на Палићу организовали Покрајински заштитник грађана – омбудсман  и Институт за међународну политику и привреду из Београда, уз подршку фондације Ханс Зајдел у Србији и Црној Гори.

У зборнику, који је прошле недеље изашао из штампе, радови учесника конференције су подељени  у шест тематских области: Узроци мигрантске кризе, Правни оквири за решење кризе, Друштвене и економске последице мигрантске кризе, Од немила и недрага – статус или безбедност, Медији и мигрантска криза, те Одговори на „сеобу народа” у Европу.

Зборник су уредили др Слободан Јанковић, проф. др Зоран Павловић и Драгана Дабић.

У јавном мнењу мигрантска криза се најчешће своди на безбедносни проблем. Та поједностављена и у доброј мери икривљена перцепција последица је лоших економских прилика, недовољне обавештености, предрасуда, несигурности, страха и других фактора. Посебна вредност зборника је у томе што читаоцу нуди обухватнији увид у комплексну природу мигрантског проблема.

Имајући у виду и искуство Западног Балкана из последње деценије XX века, зборник провоцира мисао да би свако од нас, у датом тренутку, могао постати мигрант. Подсећање на ту могућност требало би да допринесе већој емпатији према људима који су спас од несреће потражили далеко од свог дома.