Делегација Секретаријата Европске комисије против расизма и нетолеранције (ECRI) разговарала је данас у Београду са представницама и представницима републичких и покрајинских независних институција за заштиту људских права.

Као и приликом претходних посета ове комисије Републици Србији, институцију Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана на састанку је представљала Ева Вукашиновић, заменица за заштиту права националних мањина, која је овом приликом, заједно са повереницом за заштиту равноправности Бранкицом Јанковић и заменицима заштитника грађана Републике Србије Гроданом Стевановић и Робертом Сепијем, делегацији Секретарјата предочила ситуацију у АП Војводини, односно Републици Србији по питању разних облика нетолеранције, кршења људских права и дискриминације рањивих друштвених група.

У односу на институцију Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана, представници Секретаријата исказали су посебно занимање за прошлогодишње истраживање положаја координатора за ромска питања у јединицама локалне самоуправе на територији АП Војводине.

Посете делегације Секретаријата Европске комисије против расизма и нетолеранције (ECRI) за циљ имају праћење спровођења препорука Европске комисије које се односе на сузбијање расизма и нетолеранције, а које су све земље чланице Савета Европе дужне да спроводе.

Подаци Уједињених нација током протекле деценије указују на то да становништво Србије спада међу пет најстаријих на свету, док пројекције Републичког завода за наредних тридесет година указују на то да ће се старење становништва у Србији наставити. Овом тренду допринеће и константни одлазак припадница и припадника млађих генерација, нарочито радно способног становништва у репродуктивном добу, из села у градове или у иностранство, те су процене да ће до 2041. године преко једне четвртине становништва наше земље чинити особе старије од 65 година, а посебно тешка ситуација биће у сеоским срединама.

Највећи број старијих особа које се обраћају Покрајинском заштитнику грађана - омбудсману тражи правни савет у вези са остваривањем права у области социјалне и здравствене заштите, пензијског и инвалидског осигурања, као и начинима на које могу да остваре одређене погодности приликом плаћања комуналних услуга, пореза и других дажбина. Њихова обраћања и притужбе указују на изузетно низак ниво прихода и тежак материјални положај старијих особа, од којих је значајан број оних који су у ситуацији да на различите начине - финансијски, чувањем деце и обављањем кућних послова, узгојем живине и стоке, воћа и поврћа у оквиру домаћинства - доприносе кућном буџету своје деце и унука. Упркос овим околностима, које указују на опадање квалитета живота старијих особа, ове грађанке и грађани се још увек ретко, односно у релативно малом броју обраћају институцијама надлежним за остваривање, заштиту и унапређење људских права. Они који им ипак обрате тврде да су дуго размишљали да ли да то учине услед својеврсног стида због сопственог положаја, али и из страха да ће због тога трпети неке „санкције” од стране органа и установа на чији рад имају притужбе. Због чињенице да су погођени сиромаштвом и немогућношћу да подмире некада и своје основне потребе, па чак и насиљем у породици, које је у нашем друштву још увек својеврсна табу тема, значајан број старијих особа свој друштвени положај и услове живота сматра тешким, лошим, па чак и срамотним.  

Упркос разним видовима услуга доступних у оквиру система социјалне заштите и погодностима које се односе на плаћање појединих услуга од стране старијих лица, породице у којима су старије особе у могућности да користе услуге домова за старе у оквиру система социјалне заштите су релативно малобројне. Један од разлога за то је попуњеност капацитета ових установа. Стање је потеклих година донекле поправљено лиценцирањем одређеног броја установа у привантом власништву, као и затварањем извесног броја нелегалних домова за смештај старијих особа. Међутим, број оних који себи не могу да приуште ове услуге или помоћ стручних лица приликом неговања оболелих старијих особа у кућним условима и даље вишеструко превазилази број оних који то могу.

Притужбе са којима се грађанке и грађани тзв. трећег доба обраћају инситуцији Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана, као и посете мањим насељеним местима у сеоским срединама у којима ова популација представља већину, недвосмислено указују на то да значајан број њих води недостојанствен живот на друштвеној маргини. Отежана доступност или недоступност услуга система здравствене и социјалне заштите услед немаштине, физичке немогућности да се до њих дође услед старости и болести, обим и износи материјалне помоћи који често не подмирују објективне потребе неге старијих лица, као и лош социоекономски положај целокупног становништва повећава изгледе за угрожавање права ове популације, смањујући уједно и изгледе да ће се њихов, а самим тим и положај њихових породица, у догледно време променити на боље.

Фотографија: Интернет

Поводом 21. септембра, Светског дана борбе против Алцхајмерове болести и пред крај месеца посвећеног подизању свести јавности у вези са овом болешћу и деменцијом, Покрајински заштитник грађана - омбудсман скреће пажњу на годишњи извештај Међународне мреже АДИ, која је посвећена остваривању, заштити и унапређењу права и квалитета живота особа са деменцијом и оболелих од Алцхајмерове болести. Мрежа АДИ, коју чини 85 организација широм света које се баве овом темом, сарађује са Светском здравственом организацијом, а њен извештај за 2016. годину сачинили су истраживачи и истраживачице Светског центра за праћење неге старијих и дементних особа Краљевског колеџа и Одељења за истраживање услуга система социјалне заштите појединцима Факулетета за економију и политику у Лондону.

Општи закључак овог извештаја подудара се са искуствима Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у вези са остваривањем и заштитом права дементних и особа оболелих од Алцхајмерове болести, а то је да код највећег броја људи који пате од деменције, као првог показатеља могућности да је особа оболела од Алцхајмерове болести,  она тек треба да буде дијагностификована. То значи да је подмиривање потреба ових особа упитно, а остваривање њиховог права на лечење и негу у најмању руку ограничено.

Процењује се да је од деменције оболело око 47 милиона људи у свету, а до 2050. године тај број ће бити и вишеструко већи. У развијеним земљама дијагнозу има око половине дементних особа, док је у средње развијеним и неразвијеним земљама дијагноза постављена тек свакој десетој особи за коју је утврђено да болује од деменције. Највећа препрека унапређењу стања по овом питању је то што и лечење и нега дементних особа спадају у делокруг лекара специјалиста. Процењује се да би веће ангажовање запослених у примарној здравственој заштити у овој области повећало капацитете целокупног система здравствене и социјалне заштите за старање о оболелима од деменције, а што би касније трошкове лечења и неге ових особа смањило и до 40 посто. Трошкови прилагођавања система здравствене заштите у овом тренутнку били би око 0,5 посто до 2030. године, што је прихватљиво имајући у виду дугорочне уштеде и број људи оболелих од деменције и њихове породице којима би се унапређеним услугама здравственог система побољшао квалитет живота.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман је још 2014. године указао на то да се о дементним и особама оболелим од Алцхајмерове болести у нашој земљи не води се никаква посебна, збирна евиденција. Број оболелих од Алцхајмерове болести у Србији процењује се на преко 200.000, док је број оболелих од других врста деменције непознат због тога што деменција у нашем друштву није препозната као обољење, него се приписује процесу старења. Самим тим лечење дементних особа најчешће почиње када су шансе за увођење ефикасне терапије и одржање дотадашњег квалитета живота већ сведене на минимум. Напослетку, непрепознавање деменције има непосредне последице по цело друштво, на шта недвосмислено указују и подаци из извештаја Мреже АДИ.

Текст извештаја о Алцхајмеровој болести у свету током 2016. године доступан је овде.