Интеграција и страх од асимилације

Питање интеграције се може тематизовати из више различитих аспеката – информативног, образовног, културног, идентитетског, политичког и економског, али и са становишта суочавања са прошлошћу. Нема, међутим, успешне интеграције ако припадници различитих језичких и културних заједница нису у стању да комуницирају на званичном језику државе у којој живе.

По речима Анико Мушкиње Хајнрих, покрајинског омбудсмана, непознавање српског језика један је од основних проблема који отежава интеграцију мађарске мањине у јавни живот Србије. Учествујући у раду конференције „Унапређење мањинске политике у Републици Србији – у корак са интеграцијом“, која је јуче одржана у Темерину и која се бавила положајем мађарске мањине, Мушкиња Хајнрих је истакла да непознавање службеног језика није само кривица припадника мађарске мањине.

Основни разлог  непознавања српског језика крије се, по њеном мишљењу, у неодговарајућој мањинској и образовној политици. Програми и методика учења српског језика у школама у којима се настава изводи на мађарском језику једноставно не омогућавају припадницима мађарске мањине да науче српски језик и комуницирају на њему. Покрајинска омбудсманка, међутим, није пропустила прилику да истакне да свој део одговорности за непознавање српског језика сносе и сами припадници мађарске мањине који често и неоправдано страхују да ће бити асимиловани. Она је истакла и да су напори Покрајинског омбудсмана да спроведе истраживање и иницира расправа о увођењу билингвалне наставе на српском и мађарском језику наишли на отпоре који су се, такође, правдали страхом од асимилације.

Позивајући се на Љубљанске смернице, она је указала и на чињеницу да припадници мађарске мањине немају у довољној мери развијен осећај припадности држави у којој живе, да је веома изражена приврженост Мађарској, као и да се тамошњим политичарима више верује и да се они у приличној мери баве питањем остваривања колективних права Мађара у Србији.  

Чињеница је да један добар део Мађара има више поверења у матичну државу, него у ову у којој живи. То је, по речима Ласла Јоже, представника фондације Секереш Ласло, неповољна чињеница, али то је чињеница. Јожа је истакао да обе заједнице, и српска и мађарска, носе ожиљке. Последњи ратови и присилна мобилизација Мађара у рат у коме нису желели да учествују оставила је последице са којима се треба суочити, а не бежати од њих. Но, свему томе упркос, мађарска заједница, нагласио је он, никада није била фактор дезинтеграције. Она је историјски прихватила статус националне мањине и када инсистира на владавини права, онда она очекује да ће имати корист од таквог инсистирања и да ће уживати у плодовима такве владавине.

Нема интеграције, по мишљењу новинара Ласла Тота, ако се не познаје прошлост. А да би се прошлост спознала, морају се познавати све чињенице из прошлости, морају се знати чињенице о ономе што се догађало 1942, 1944 и 1945. године. Кажњавати људе зато што припадају одређеној заједници потпуно је апсурдно, као што је и апсурдно рехабилитацијом условљавати повратак имовине. По мишљењу Арона Чонке, председника Демократске заједнице војвођанских Мађара, закон о реституцији треба мењати, Србију регионализовати, а националне савете децентрализовати. Потребно је, такође, размишљати о гарантованим мандатима и редефинисању појма општине, како би грађани, на основу супсидијарности, одлучивали о стварима које их непосредно тиште.

По речима Тамаша Корхеца, председника Мађарског националног савета, систем националних савета је замишљен у духу интеграције. Закон о националним саветима захтева да се комуницира и сарађује и национални савети, у остваривању својих надлежности, делују у сарадњи са органима јавне управе. Као примере добре сарадње Корхец је навео сарадњу са полицијом у области службене употребе језика, односно сарадњу са надлежним институцијама у области заштите историјских споменика. Поред добрих примера, постоје и проблеми које национални савет покушава да реши, али без успеха. Корхец је поменуо два таква проблема – први се односи на подзаступљеност Мађара у јавним предузећима, суду, полицији, тужилаштву и пошти, а други на вишејезичност. Савет, по његовим речима, чини континуиране напоре да се промени програм учења српског језика, али ти напори не наилазе на разумевање, као, уосталом, и напори да и ученици српске националности уче језик друштвене средине.

Конференцијом у Темерину Форум за етничке односе приводи крају свој пројекат „Унапређење мањинске политике у Републици Србији – у корак са интеграцијом“. Пројекат је требало да пружи одговор на питање у којој мери мањинска политика доприноси стварању интегративног друштва. Пројекат је реализован у сарадњи са амабасадама Велике Британије и Холандије, и уз подршку Мисије ОЕБС-а.