Покрајинска омбудсманка на међународној конференцији "Словаци и Срби – историја и садашњост"

Више је показатеља на основу којих се може оцењивати стање мањинских права у Србији, а један од њих је правни оквир. Можемо рећи да је у Србији постоји добар правни оквир и да би он требало да олакша остваривање како индивидуалних, тало и колективних права националних мањина. Али, да ли је у пракси тако? – запитала се Анико Мушкиња Хајнрих, покрајинска омбудсманка, на међународној конференцији Словаци и Срби – историја и садашњост. Излажући у оквиру првог панела Законски оквир положаја националних мањина у Србији и међудржавна српско-словачка сарадња у области мањинске политике, Анико Мушкиња Хајнрих је истакла да је, када је о правном оквиру реч, најзначајнији напредак у области заштите националних мањина у Републици Србији постигнут доношењем Устава Републике Србије 2006. године. Поред устава, у Србији постоји и читав низ закона, око тридесет, који се баве појединим аспектима мањинских права. Но, једна је ствар нормативно уређивати питање мањинских права, а друга та права и ефективно примењивати.

Говорећи из угла покрајинског омбудсмана о проблемима са којима се припадници мањина суочавају, Анико Мушкиња Хајнрих је, најпре, подсетила да је велики пропуст што у Србији не постоји ресорно министарство за људска и мањинска права. Говорила је и о томе да има случајева дискриминације и насиља над припадницима мањина, али се они не третирају на адекватан начин, јер се нека кривична дела заташкавају, а починиоци не кажњавају на одговарајући начин. У остваривању мањинских права, проблеми, по њеним речима, постоје и у образовању, пошто се у неким срединама српски језик не изучава на квалитетан начин, па припадници мањина не успевају да њиме овладају у мери која би им омогућила нормалну комуникацију са већинским окружењем. Поред тога, прописи којима се уређује службена употреба језика и писама се недоследно примењују. Поступци пред органима управе и правосудним органима не воде се на језицима националних мањина који су у службеној употреби. Подаци о заступљености припадника мањина у органима јавне власти су све мање доступни и познати, углавном због крутог тумачења уставне одредбе према којој грађанин није дужан да се изјасни о својој националној припадности. Поред набројаних, проблем је и  изостанак интеретничке комуникације. У Србији се нико, нагласила је Анико Мушкиња Хајнрих, не бави чињеницом да нема довољно контаката и интеракција између припадника националних мањина. Стиче се утисак да су се, након избора националних савета, националне мањине затвориле и удаљиле како међусобно, тако и од већинског народа. То повлачи за собом слабљење међусобног поштовања и разумевања. Интересантно је да свака идеја о евентуалној промоцији наставе мањинског језика за већинско становништво у старту бива одбачена и критикована од стране јавног мнења. Исти је случај и са идејом о увођењу билингвалне наставе на српско-мањинском језику. Представници мањина не подржавају ову идеју, бранећи се страхом од асимилације. Занимљив је овакав став, када се има у виду да евидентно постојање изразите језичке баријере онемогућује међусобне контакте и интеракције.

Конференцију Словаци и Срби – историја и садашњост организовали су, уз покровитељство владе Србије и Словачке, Национални савет словачке националне мањине, Матица словачка у Србији и Словачка евангелистичка црква. У оквиру конференције је организовано пет панела на којима се учесници реферирали о традицији суживота Словака и Срба, културном и духовном животу Словака у Србији, о садашњем положају припадника словачке националне мањине,  проблемима са којима се суочавају, као и могућим решењима.