Ка новој мањинској политици

Србији је потребна нова мањинска политика чији ће фокус бити на интеграцији, међунационалној и интеркултуралној комуникацији и сарадњи. Постојећа политика има сегрегативне учинке, води паралелном животу већине и мањина, а одговорност за то сносе и држава, и мањинске елите, које у жељи да сачувају своју моћ утичу на затварање мањина – истакнуто је на представљању Комуникационе стратегије интегративне мањинске политике коју је јуче, у Новом Саду, организовао Форум за етничке односе.

Обесхрабрује и забрињава чињеница да данас, четрнаест година након октобарских промена, говоримо о потреби да се учини искорак у области мањинске политике, уместо да је тај искорак већ учињен, нагласила је Анико Мушкиња Хајнрих, покрајинска омбудсманка.

Она је у свом излагању упозорила да су након изборне смене власти, а имајући у виду одлуку Уставног суда, права мањина смањена, те да су активности владајуће коалиције на плану мањинске политике потпуно занемарљиве. Назадовање је, по њеним речима, евидентно у низу ствари. Одлуком републичке владе образован је Савет за националне мањине, али се ово тело до сада ниједном није састало, чиме се наставља политика симулације каква је била карактеристична и за Савет формиран уредбом Владе из 2009. године. Ни наводно установљавање Секретаријата за јавне политике, као и најаве о успостављању одговарајућих саветодавних тела немају, сматра Мушкиња Хајнрих, посебан значај, када се има у виду да не постоји ресорно министарство за људска и мањинска права, а Владина канцеларија за људска и мањинска права није орган управе.

Формирање фасадних институција само је један у низу проблема.  У формулисању, а још више у примени нове мањинске политике морале би се отклонити и друге препреке - психолошке, пре свега. Потребно је, рецимо, отклонити страх мањина да ће инсистирање на интеграцији довести до њихове асимилације. Посебан проблем је одсуство политичке воље да се приступи изменама и допунама закона, као што је Закон о националним саветима националних мањина. Поред ових, постоје и други лимитирајући фактори, попут забране запошљавања у јавном сектору или погрешних тумачења појединих уставних одредби. На пример, уставна одредба по којој нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности тумачи се тако да нико не сме бити питан о националној припадности, што је довело до апсурдне ситуације да у Србији данас нико не располаже прецизним подацима о националној припадности запослених у законодавној, извршној и судској власти, као и у органима државне управе. Ако ови подаци не постоје, како онда, запитала се Анико Мушкиња Хајнрих, водити политику афирмативних мера?

Ева Вукашиновић, заменица покрајинског омбудсмана задужена за права националних мањина, подсетила је организаторе округлог стола на истраживања у вези са радом националних савета, чији би резултати, како је истакла, могли бити веома корисни у формулисању интегративне стратегије. Пошто је интеграција процес у коме учествују припадници и већине и мањине, потребан је континуиран рад на едукацији мањина о њиховим правима, али и припадника већине о традицији и култури мањина, односно о значају афирмативних мера. Потребно је, затим, подстаћи националне савете да буду активнији и у пуној мери користе своја овлашћења, а надлежне органе појединих локалних самоуправа да се упознају са својим обавезама када су национални савети у питању, како их не би спречавали у коришћењу њихових овлашћења. Ради што успешније интеграције морају се опозвати или спречити процеси затварања мањина, како према већинској заједници, тако и према другим мањинама.

Поред ових, посебан проблем је што правни систем, како је истакла заменица покрајинског омбудсмана,  не препознаје националне савете. Примера ради, Закон о јавној својини не препознаје националне савете као кориснике јавне својине, нити је дефинисан облик својине националних савета. Закон о забрани дискриминације не препознаје национални савет као тело које може, подносећи тужбу, покренути поступак за утврђивање дискриминације, док Закон о буџетском систему не препознаје националне савете као индиректне кориснике буџета. У свом излагању Ева Вукашиновић се осврнула и на одлуку Уставног суда Србије који је утврдио да поједине одредбе Закона о националним саветима националних мањина нису у сагласности са Уставом. Проблем са одлуком Уставног суда је у томе што је уочио истоветан проблем у областима културе и образовања, али је прогласио неуставним само одредбе која се односе на област образовања, али не и на област културе..   

Пошто националне мањине нису, по оцени Форума за етничке односе, оствариле пуну интеграцију у друштво, Форум је покренуо иницијативу за израду Националне стратегије интегративне мањинске политике. Израда стратегије спада у ред најважнијих јавних политика, а њезином применом ојачале би се везе између различитих националних заједница, као и друштвена кохезија.