PROBLEMI NE MOGU UMANjITI
ZADOVOLjSTVO POSTIGNUTIM

„Mi se danas nismo okupili u ovoj sali da ćutimo, nego da govorimo o dve stvari - o primeni i efektima primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i nasilju nad starijim ženama i u partnerskim odnosima između mladih, o femicidu, o položaju žena koje su ubile svoje nasilnike, kao i o uticaju modernih tehnologija na porodično nasilje.“

Ovim rečima Snežane Knežević, zamenice za ravnopravnost polova u Pokrajinskom zaštitniku građana  - ombudsmanu, juče je u velikoj sali Skupštine Vojvodine počela dvanaesta po redu godišnja konferencija Mreže „Život bez nasilja“. Kao i prethodnih godina, konferenciju je i ove godine organizovao Pokrajinski ombudsman, a u njoj su učestvovale institucije koje se bave nasiljem u porodici, kao što su centri za socijalni rad, policija, sudovi, tužilaštva, zdravstvene i obrazovne institucije, te organizacije civilnog društva. Već nazivom konferencije – „Šest meseci primene Zakona  o sprečavanju nasilja u porodici“ - njeni organizatori su dali do znanja da se od primene zakona, koji je usvojen u novembru 2016. godine, a sa čijom se primenom počelo prvog juna ove godine, mnogo očekuje.

„Sve članice Mreže „Život bez nasilja“ dele viziju Srbije kao otvorenog i tolerantnog društva, ali društva sa nultom tolerancijom prema svakom obliku nasilja“, izjavila je zamenica Knežević. „Zbog toga smo i rešili da ovogodišnju konferenciju posvetimo početku i efektima primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.“

Više učesnika konferencije je skrenulo pažnju na činjenicu da je šest meseci primene zakona isuviše kratak rok da bi se na osnovu njega izvlačili valjani zaključci, ali da neki podaci postoje i da se neke tendencije već sada mogu uočiti.

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra je podsetila učesnike konferencije da Centar redovno prati primenu zakona i da o svojim zapažanjima i predlozima redovno obaveštava kako Savet za suzbijanje nasilja u porodici, tako i javnost. Ona je konstatovala da je zakon počeo uspešno da se primenjuje, da su se povećale brojke razmatranih slučajeva nasilja  u porodici, izrečenih hitnih mera, kao i broj predloga osnovnih javnih tužilaštava za produženje hitnih mera, koje je sud u najvećem broju i odobravao. Međutim, uočeno je i nekoliko problema koje treba otkloniti, a koji se odnose na potrebu izrade evidencija o slučajevima nasilja u porodici, kako u nadležnim službama, tako i u pogledu centralne evidencije. Pored toga, potrebno je utvrditi zašto broj predloga za produženje hitnih mera varira u odnosu na broj razmatranih slučajeva nasilja. Poseban problem je i mali broj izrađenih individualnih planova zaštite i podrške za žrtve nasilja u porodici, kao i činjenica da žrtve nasilja ne učestvuju u većem broju na sastancima na kojima se odlučuje i izrađuju planovi zaštite. 

Problemi postoje, ali oni ne mogu, po rečima dr Jasmine Kiurski zamenice republičkog javnog tužioca, umanjiti zadovoljstvo onim što je do sada postignuto. Podsećajući da je tužilaštvo donelo obavezna uputstva o posebnim evidencijama i formiranju odeljenja za koordinaciju aktera koji učestvuju u borbi protiv nasilja nad ženama, kao i na formiranje službe za informisanje i pružanje pomoći žrtvama nasilja, ona je upozorila:

„Kada stvar dođe do tužilaštva, onda je već kasno. Pažnju treba posvetiti prevenciji, jer je prevencija nasilja od velike važnosti, a sa njome se mora krenuti veoma rano, već od vrtića i osnovne škole.“ 

Na konferenciji su prezentovani i rezultati istraživanja „Krivično delo nasilja u porodici u sudskoj praksi“. Nevena Petrušić, profesorica Pravnog fakulteta u Nišu i jedna od istraživačica, istakla je sledeće:

„Podaci govore da se partnersko nasilje smanjuje, a da raste nasilje nad drugim članovima porodice, naročito starijim osobama. Sada su neretko žrtve majke i očevi. Dominantne žrtve su i dalje žene, a nasilje je brutalno i dugo traje. Kada je o kaznenoj politici reč, treba reći da je povećan broj osuđujućih presuda, da su kazne sada strožije, nego što su to ranije bile, da je povećana efikasnost sudova i tužilaštava, ali i da žrtve često ne istraju u postupcima krivičnog gonjenja počinilaca.“

Na sličan problem upozorio je i mr Kamenko V. Kozarski, predsednik Prekršajnog suda u Novom Sadu. On je istakao da veliki procenat žena žrtava nasilja, preko 40 odsto, dolazi da moli da se nasilnik pusti iz zatvora. Kozarski je naveo podatke da je od početka primene zakona rešavano 56 predmeta nasilja u porodici, da je 51 lice kažnjeno kaznom od 5 do 50 dana pritvora. Privedeni su u 95 odsto slučajeva bili muškarci. Kao posebno alarmantan, Kozarski je naveo podatak su od ukupnog broja privedenih nasilnika u 55 posto slučajeva to bili mladi ljudi od 19 do 25 godina.

O aktivnostima Viktimološkog društva Srbije (VDS), koje je nedavno obeležilo 20 godina postojanja i rada, govorila je Jasmina Nikolić. Ona je istakla da u okviru Društva postoji služba za informisanje i podršku koja žrtvama nasilja pruža emotivnu podršku, informacije o njihovim pravima i načinima njihovog ostvarenja, podršku na sudu i u kontaktima sa državnim institucijama. Nikolić je podsetila da je Viktimološko društvo pokrenulo i kampanju „Amnestija za žrtve nasilja – Dokle robijom na robiju“ sa ciljem da se poboljša položaj žena žrtava nasilja koje su, u odsustvu blagovremene reakcije organa kontrole i zaštite, izvršile krivično delo braneći se od nasilja. Kao rezultat kampanje, pomilovano je osam žena, na osnovu čega im je prekinuta ili skraćena zatvorska kazna, a dve žene su dobile uslovni otpust.

Nakon plenarne sednice, učesnici konferencije nastavili su rad u posebnim grupama koje su se bavile nasiljem nad starima i u partnerskim vezama mladih, femicidom, ženama koje su ubile svoje nasilnike, kao i uticajem modernih tehnologija na nasilje u porodici. Posebno je bila interesantna radna grupa u kojoj je izlagala dr Zorica Mršević, naučna savetnica u Institutu društvenih nauka, a koja je u svom izlaganju stavila naglasak na nepartnerski femicid. Potreba da se o ovoj vrsti femicida govori je rezultat višegodišnjeg ignorisanja nasilja nad ženama koje nasilnici opažaju kao lake žrtve, kao što su usamljene starice, devojčice, seksualne radnice, konobarice, itd. Podsećajući da nije ni etički, ni ljudski, ni profesionalno, a ni feministički praviti razliku između žrtava i ignorisati činjenicu da jedna trećina ubijenih žena nije bila ubičina partnerka, Zorica Mršević je kao koren i uzrok nepartnerskog femicida  navela hegemoni maskulinitet, koji u praktikovanje muškosti uključuje i nasilje nad ženama.

Na pitanje koje je postavljeno na radnoj grupi: „Kada ćemo prestati da brojimo žrtve i prijavljujemo komšije koje tuku svoje supruge?“ - odgovor bi mogao da glasi: Kad shvatimo da nasilje nije samo problem komšijene žene, nego i naš. Put koji od tog odgovora vodi do konkretnog ponašanja duži je nego što se to obično misli. On je dug, ali zato znamo da je cilj kome on vodi – Život bez nasilja.