Manjine između integracije i segregacije

Manjinska prava se ne ostvaruju u Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope i ministarskim kabinetima, nego u Nišu, Bujanovcu, Beogradu i Novom Sadu, dakle svuda tamo gde pripadnici nacionalnih manjina žive – istaknuto je na, petom po redu, okupljanju lokalnih zaštitnika građana u Aranđelovcu. Na predlog Pokrajinskog ombudsmana u organizaciji Misije OEBS u Srbiji, lokalni zaštitnici građana raspravljali su o ulozi institucije ombudsmana u zaštiti prava nacionalnih manjina.

Učesnici seminara su, najpre, upoznati sa međunarodnim i domaćim pravnim aktima kojima se regulišu prava manjina, ulogom i instrumentima kojima se OEBS-a služi u ostvarivanju i zaštiti prava nacionalnih manjina, ulogom i nadležnostima centralnih institucija manjinske samouprave - nacionalnih saveta, te problemima sa kojima se u svom radu susreću Pokrajinski ombudsman i Zaštitnik građana Republike Srbije.

Na seminaru je istaknuto da je Srbija na normativnom planu ostvarila značajan napredak, ali je ukazano i na niz problema koji prate ostvarivanje manjinskih prava. Tako je, recimo, istaknuto da je Srbija, pristupajući pojedinim međunarodnim instrumentima (Evropskoj povelji o regionalnim ili manjinskim jezicima, na primer) preuzela obaveze koje u ovom trenutku nije u stanju da ispuni, da zakoni nisu međusobno usklađeni, što stvara ozbiljne poteškoće i u njihovoj primeni, i u ostvarivanju manjinskih prava, da organi uprave nisu uvek upoznati sa zakonskim rešenjima ili da, čak, odbijaju da ih primene, da se preporuke Zaštitnika građana ne primenjuju, da se osnivaju institucije koje, ne samo što ne funkcionišu, nego su i, poput saveta za međunacionalne odnose, nepotrebne. Pored ovih, ukazano je i na niz drugih problema koji se tiču kako nacionalnih saveta – na seminaru je konstatovano da nije detaljno uređeno pitanje njihovog izbora, nadležnosti i finansiranja, kao i mogućnost da se pojedina pitanja urede podzakonskim aktima, tako i problema u vezi sa službenom upotrebom jezika, utvrđivanje ustanova od posebnog značaja – naročito kada za jednu ustanovu više nacionalnih saveta utvrdi da je od posebnog značaja za očuvanje identiteta nacionalne manjine ili prenosa osnivačkih prava. Kada je o prenosu osnivačkih prava reč upozoreno je da se nadležni organi drže veoma pasivno i da odugovlače sa postupkom. Ukazano je, takođe, i na neusaglašenost propisa, jer nacionalni saveti mogu, na osnovu Zakona o nacionalnim savetima, da stiču imovinu i budu korisnici sredstava u javnoj svojini, ali i da ih Zakon o javnoj svojini ne prepoznaje kao titulare ili korisnike javne svojine. Postavljeno je i pitanje da li transfer osnivačkih prava podrazumeva i prenos osnovnog kapitala ustanova. Prema mišljenju Pokrajinskog ombudsmana takvo nešto nije moguće, pošto se prenos osnivačkih prava ne može poistovetiti sa imovinskim pravima, pa je i na ovom primeru ukazano na potrebu dopuna Zakona o nacionalnim savetima.

Na pitanje da li Pokrajinski ombudsman može da kontroliše nacionalne savete, odgovoreno je potvrdno, ali je i naglašeno da nacionalne savete treba, radi efikasnije kontrole, svrstati među indirektne budžetske korisnike, kako bi se što racionalnije trošila dodeljena budžetska sredstva. Na seminaru je postavljeno pitanje ništavnosti pravnih akata, kao i to ko pokreće postupak za utvrđenje ništavosti pravnih akata. U raspravi nije zaobiđen ni Ustavni sud, pošto je početkom jula održana javna rasprava o ustavnosti 14 odredbi Zakona o Nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ukoliko bi Ustavni sud doneo odluku da su pojedine odredbe zakona neustavne, to bi, po mišljenju predstavnika Pokrajinskog ombudsmana, stvorilo niz problema, a pripadnike manjina čiji nacionalni saveti nisu koristili mogućnoti iz zakona dovelo u neravnopravan položaj.

Izlaganja, kao i diskusije nakon uvodnih reči, još jednom su pokazale da je manjinsko pitanje konfliktno područje na kome se sudaraju različiti interesi. Proklamovani cilj državne politike je što potpunija integracija manjina, ali u stvarnosti sve češće nailazimo na segregaciju. Jedan od najvažnijih preduslova za uspešnu integraciju - poznavanje jezika većine - nije ispunjen, jer pripadnici pojedinih manjina ne znaju ili veoma slabo znaju jezik većine. S obzirom na to da država ništa ne čini kako bi pripadnicima manjina olakšala učenje srpskog jezika, izrečen je sud da se stiče utisak da država, zapravo, i ne želi manjine. Ne dovodeći u pitanje odgovornost države, problem poznavanja jezika većine je, po mišljenju pojedinih učesnika seminara, ipak složeniji, a na što ukazuje opiranje pojedinih nacionalnih saveta organizovanju bilingvalne nastave.

Problem bilingvalne nastave je interesantan i ukazuje na nekoliko problema. Problem se ogleda u konzervativnom političkom usmerenju pojedinih nacionalnih saveta, koji očuvanje nacionalnog identiteta pretpostavljaju preferencama pojedinca, a tu je i napetost koja postoji između individualnih i kolektivnih prava. S tim u vezi treba ponovo naglasiti da funkcija kolektivnih prava nije u tome da zamene individualna prava, nego da budu njihova dopuna.

Kada je o primeni afirmativnih mera reč, učesnici seminara su različito akcentovali njihov značaj. Dok su jedni isticali da su afirmativne mere izuzetno važne, drugi su veći naglasak stavljali na sistemski pristup, naročito u oblasti zapošljavanja i stambene politike. Pitanje afirmativnih mera je nedavno privuklo pažnju javnosti, jer se, prema rečima predsednika romskog nacionalnog saveta, sve češće, prilikom upisa na fakultete javljaju, kako ih je on nazvao, „jednokratni Romi“. Tim povodom postavljeno je pitanje ko i na osnovu čega određuje i izdaje potvrde o nečijoj nacionalnoj pripadnosti? Ukoliko to čini Nacionalni savet Roma ili, pak, Kancelarija za inkluziju Roma, onda oni time izlaze izvan svojih nadležnosti, a potvrde koje izdaju ne proizvode pravno dejstvo.

Napokon, na seminaru je konstatovano da se prava manjina bolje ostvaruju u Vojvodini, nego u centralnoj Srbiji. Činjenica da je Vojvodina u etničkom pogledu pluralnija sredina od centralne Srbije ne znači, po mišljenju učesnika seminara, da lokalni zaštitnici građana treba da budu nespremni da se u svojoj sredini, kada se za tim ukaže potreba, pitanjem manjina pozabave na najozbiljniji mogući način.