Неусаглашена примена прописа из затворених врата

Институција Покрајинског омбудсмана је током маја и јуна 2011. године обишла пет општих болница, односно психијатријских установа у којима редовно врши мониторинг стања лјудских права особа које се лече од психијатријских болести.

Након што је обишао психијатријска оделјења пет општих и две специјализоване болнице у Војводини (Опште болнице Суботица, Опште болнице Врбас, Опште болнице Сремска Митровица, Опште болнице „Ђорђе Јовановић“ Зрењанин, као и неуропсихијатрију Опште болнице „Др Радивој Симоновић“ у Сомбору и Специјалну психијатријску болницу „Др Славолјуб Бакаловић“ у Вршцу и Специјалну болницу „Свети Врачи“ у Новом Кнежевцу), заменик покрајинског омбудсмана Стеван Арамбашић констатовао је да недостатак одговарајућег правног оквира који се односи на поступање са пацијентима отежава рад особлја, нарочито када су у недоумици у вези са оправданошћу и начином фиксирања уземирених пацијената. Овакво стање са собом повлачи и питање могућих злоупотреба ових мера које могу довести и до кршења права пацијената који и иначе на специфичан начин и у ограниченој мери остварују нека од својих основних лјудских права.

Неусаглашено поступање уочено је чак и у погледу правно уређених поступака, попут принудне хоспитализације. На основу Закона о ванпарничном поступку у оваквим случајевима неопходно је нагласити да је потребно да пристанак пацијента на хоспитализацију буде дат у тренутку хоспитализације, што значи да се накнадно дата сагласност не може сматрати пристанком на хоспитализацију у законском смислу. Принудном хоспитализацијом, односно смештајем у установу, пацијент/киња се ставлја у старателјски режим који без јасног и доброг државног надзора може довести до системског обесправлјивања пацијената/киња путем давања моћи психијатријским радницима/ама и старателјима/кама да одлучју о њиховој судбини, а што саме пацијенте/киње заузврат чини немоћним и зависним од оних који о њима одлучују.

Појам принудне хоспитализације, тренутак давања сагласности пацијента/киња и примена терапије пре давања сагласности код пацијента/киња су питања која се различито тумаче у различитим инситуцијама. Чињеница да се на оделјењима психијатрије појединих болница принудно хоспитализовани/е не евидентирају посебно указује управо на погрешно поимање појма принудне хоспитализације, а не на изостанак или непостијање таквих случајева.

Лишавање пословне способности је поступак који такође може да има озбилјне исходе по особу о чијој се пословној способности одлучује. Иако је Законом о ванпарничном поступку овај поступак јасно уређен, особа која се лишава пословне способности у пракси се не позива на рочиште, не бива саслушана од стране судије, нити јој је омогућено активно учешће у судском поступку иако је она тада још пословно способна. Овим особама се током поступка не обезбеђује ни право на правну помоћ, а судска одлука о лишавању пословне способности се најчешће не доставлја самој особи која је лишена пословне способности, већ њеном привременом старателју/ки. Осим тога, пословне способности се често лишавају и особе које се због старости, инвалидитета или болести у свакодневном животу сусрећу са потешкоћама у обавлјању административних или других послова. Поступци који се спроводе на овакав начин крију бројне могућности за злоупотребе, те је у цилју заштите права особа које се лишавају пословне способности нарочиту пажњу потребно посветити начину спровођења ових постукапа како у центарима за социјални рад, тако и у судовима.

Потпуно лишење пословне способности требало би да се обавлја само у случајевима најтежих психијатријских болести. Међутим, уочено је да је делимично лишавање пословне способности у домаћој пракси изузетак, док је потпуно лишавање постало правило које се најчешће спроводи аутоматски, без темелјног разматрања преостале способности те особе. Осим тога, враћање пословне способности, које је такође могуће и предвиђено законом, у пракси се веома ретко дешава. Због тога особа која једном буде лишена пословне способности најчешће током читавог живота остаје обележена као пословно неспособна, без обзира на то што се редовном терапијом и лечењем њене менталне сметње могу кориговати и сама особа оспособити за живот и рад.

Институција Покрајинског омбудсмана је става да је неопходно у што краћем року усвојити закон којим би се регулисала наведена питања. Постојање оваквог закона допринело би како заштити права психијатријских пацијената/киња, тако и уједначавању праксе и отклањању дилема здравствених радника/ца у психијатријским установама приликом њиховог поступања. На основу  члана 17. Опционог протокола уз Конвенцију против тортуре и других сурових, нелјудских или понижавајућих казни и поступака Република Србија од 2007. године има обавезу да уведе национални механизам за превенцију тортуре, али тај механизам у нашој землји још увек није утврђен.