ПРОБЛЕМИ НЕ МОГУ УМАЊИТИ
ЗАДОВОЉСТВО ПОСТИГНУТИМ

„Ми се данас нисмо окупили у овој сали да ћутимо, него да говоримо о две ствари - о примени и ефектима примене Закона о спречавању насиља у породици и насиљу над старијим женама и у партнерским односима између младих, о фемициду, о положају жена које су убиле своје насилнике, као и о утицају модерних технологија на породично насиље.“

Овим речима Снежане Кнежевић, заменице за равноправност полова у Покрајинском заштитнику грађана  - омбудсману, јуче је у великој сали Скупштине Војводине почела дванаеста по реду годишња конференција Мреже „Живот без насиља“. Као и претходних година, конференцију је и ове године организовао Покрајински омбудсман, а у њој су учествовале институције које се баве насиљем у породици, као што су центри за социјални рад, полиција, судови, тужилаштва, здравствене и образовне институције, те организације цивилног друштва. Већ називом конференције – „Шест месеци примене Закона  о спречавању насиља у породици“ - њени организатори су дали до знања да се од примене закона, који је усвојен у новембру 2016. године, а са чијом се применом почело првог јуна ове године, много очекује.

„Све чланице Мреже „Живот без насиља“ деле визију Србије као отвореног и толерантног друштва, али друштва са нултом толеранцијом према сваком облику насиља“, изјавила је заменица Кнежевић. „Због тога смо и решили да овогодишњу конференцију посветимо почетку и ефектима примене Закона о спречавању насиља у породици.“

Више учесника конференције је скренуло пажњу на чињеницу да је шест месеци примене закона исувише кратак рок да би се на основу њега извлачили ваљани закључци, али да неки подаци постоје и да се неке тенденције већ сада могу уочити.

Вања Мацановић из Аутономног женског центра је подсетила учеснике конференције да Центар редовно прати примену закона и да о својим запажањима и предлозима редовно обавештава како Савет за сузбијање насиља у породици, тако и јавност. Она је констатовала да је закон почео успешно да се примењује, да су се повећале бројке разматраних случајева насиља  у породици, изречених хитних мера, као и број предлога основних јавних тужилаштава за продужење хитних мера, које је суд у највећем броју и одобравао. Међутим, уочено је и неколико проблема које треба отклонити, а који се односе на потребу израде евиденција о случајевима насиља у породици, како у надлежним службама, тако и у погледу централне евиденције. Поред тога, потребно је утврдити зашто број предлога за продужење хитних мера варира у односу на број разматраних случајева насиља. Посебан проблем је и мали број израђених индивидуалних планова заштите и подршке за жртве насиља у породици, као и чињеница да жртве насиља не учествују у већем броју на састанцима на којима се одлучује и израђују планови заштите. 

Проблеми постоје, али они не могу, по речима др Јасмине Киурски заменице републичког јавног тужиоца, умањити задовољство оним што је до сада постигнуто. Подсећајући да је тужилаштво донело обавезна упутства о посебним евиденцијама и формирању одељења за координацију актера који учествују у борби против насиља над женама, као и на формирање службе за информисање и пружање помоћи жртвама насиља, она је упозорила:

„Када ствар дође до тужилаштва, онда је већ касно. Пажњу треба посветити превенцији, јер је превенција насиља од велике важности, а са њоме се мора кренути веома рано, већ од вртића и основне школе.“ 

На конференцији су презентовани и резултати истраживања „Кривично дело насиља у породици у судској пракси“. Невена Петрушић, професорица Правног факултета у Нишу и једна од истраживачица, истакла је следеће:

„Подаци говоре да се партнерско насиље смањује, а да расте насиље над другим члановима породице, нарочито старијим особама. Сада су неретко жртве мајке и очеви. Доминантне жртве су и даље жене, а насиље је брутално и дуго траје. Када је о казненој политици реч, треба рећи да је повећан број осуђујућих пресуда, да су казне сада строжије, него што су то раније биле, да је повећана ефикасност судова и тужилаштава, али и да жртве често не истрају у поступцима кривичног гоњења починилаца.“

На сличан проблем упозорио је и мр Каменко В. Козарски, председник Прекршајног суда у Новом Саду. Он је истакао да велики проценат жена жртава насиља, преко 40 одсто, долази да моли да се насилник пусти из затвора. Козарски је навео податке да је од почетка примене закона решавано 56 предмета насиља у породици, да је 51 лице кажњено казном од 5 до 50 дана притвора. Приведени су у 95 одсто случајева били мушкарци. Као посебно алармантан, Козарски је навео податак су од укупног броја приведених насилника у 55 посто случајева то били млади људи од 19 до 25 година.

О активностима Виктимолошког друштва Србије (ВДС), које је недавно обележило 20 година постојања и рада, говорила је Јасмина Николић. Она је истакла да у оквиру Друштва постоји служба за информисање и подршку која жртвама насиља пружа емотивну подршку, информације о њиховим правима и начинима њиховог остварења, подршку на суду и у контактима са државним институцијама. Николић је подсетила да је Виктимолошко друштво покренуло и кампању „Амнестија за жртве насиља – Докле робијом на робију“ са циљем да се побољша положај жена жртава насиља које су, у одсуству благовремене реакције органа контроле и заштите, извршиле кривично дело бранећи се од насиља. Као резултат кампање, помиловано је осам жена, на основу чега им је прекинута или скраћена затворска казна, а две жене су добиле условни отпуст.

Након пленарне седнице, учесници конференције наставили су рад у посебним групама које су се бавиле насиљем над старима и у партнерским везама младих, фемицидом, женама које су убиле своје насилнике, као и утицајем модерних технологија на насиље у породици. Посебно је била интересантна радна група у којој је излагала др Зорица Мршевић, научна саветница у Институту друштвених наука, а која је у свом излагању ставила нагласак на непартнерски фемицид. Потреба да се о овој врсти фемицида говори је резултат вишегодишњег игнорисања насиља над женама које насилници опажају као лаке жртве, као што су усамљене старице, девојчице, сексуалне раднице, конобарице, итд. Подсећајући да није ни етички, ни људски, ни професионално, а ни феминистички правити разлику између жртава и игнорисати чињеницу да једна трећина убијених жена није била убичина партнерка, Зорица Мршевић је као корен и узрок непартнерског фемицида  навела хегемони маскулинитет, који у практиковање мушкости укључује и насиље над женама.

На питање које је постављено на радној групи: „Када ћемо престати да бројимо жртве и пријављујемо комшије које туку своје супруге?“ - одговор би могао да гласи: Кад схватимо да насиље није само проблем комшијене жене, него и наш. Пут који од тог одговора води до конкретног понашања дужи је него што се то обично мисли. Он је дуг, али зато знамо да је циљ коме он води – Живот без насиља.