Život u višekulturnom društvu obogaćuje

U organizaciji Pokrajinskog zaštitnika građana - ombudsmana krajem prošle nedelje u Novom Sadu je organizovana dvodnevna međunarodna konferencija o jeziku, kulturi i identitetu. U radu konferencije su participirali učesnici iz Srbije, Hrvatske, Rumunije, Mađarske i Nemačke.

Otvarajući konferenciju, prof. dr Zoran Pavlović, pokrajinski ombudsman, je istakao da bi se o svakom pojmu iz naziva konferencije mogao organizovati zaseban skup i dodao:

„Kada smo odlučili da jezik, kulturu i identitet kandidujemo kao temu konferencije imali smo u vidu i činjenicu da je reč o kompleksnom setu predmeta od vitalnog interesa, kako za pojedince, tako i za etnokulturne zajednice, da za njihovu elaboraciju postoje kompetentni sagovornici, da su iskustva u praktikovanju kulturne autonomije relevantna za izmene i dopune zakona o nacionalnim savetima i da izmene zakona treba da dovedu do efikasnijeg funkcionisanja saveta i potpunijeg ostvarivanja manjinskih prava. Pozivajući na konferenciju pripadnike iz susednih zemalja želeli smo da našu temu i sadržajno obogatimo, uvodeći u nju komparativnu perspektivu“.

Učesnicima konferencije obratile su se i Snežana Sedlar, potpredsednica Skupštine AP Vojvodine, i Dragana Milošević, pokrajinska sekretarka za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Potpredsednica Sedlar je istakla da je skupština Vojvodine pravo mesto za održavanje konferencije o jeziku, kulturi i identitetu, dok je sekretarka Milošević podsetila da pokrajinska vlada očuvanju jezičke, kulturne i identitetske različitosti doprinosi osnivanjem institucija i projektnim sufinansiranjem najrazličitijih kulturnih manifestacija, udruženja i projekata, a njih je samo u toku 2017. godine bilo više od osamstotina.

Rad konferencije bio je organizovan u četiri tematske celine. U okviru prve celine, o jeziku i identitetu se referiralo iz ugla Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, globalizacije, Uneskove liste ugroženih jezika i književnosti. Druga sesija je bila posvećena naporima pripadnika srpske zajednice u Mađarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj da sačuvaju svoj jezik, pismo, veru i kulturu. Treća sesija je bila posvećena upotrebi manjinskih jezika u pravosuđu i upravi, a učesnicima konferencije su predočena iskustva Osnovnog suda u Senti, Gradske uprave u Subotici, pokrajinske prevodilačke službe, vršenja inspekcijskog nadzora nad službenom upotrebom jezika u AP Vojvodini, te iskustva u upotrebi jezika u krivičnom postupku u susednoj Mađarskoj. Četvrta sesija, sa najviše izlagača, bila je posvećena aktivnostima nacionalnih saveta na očuvanju nacionalnog identiteta. O rezultatima, ali i problemima sa kojima se nacionalni saveti suočavaju govorili su predsednici, odnosno predstavnici mađarskog, hrvatskog, rusinskog, bunjevačkog, rumunskog, nemačkog, češkog, slovačkog i romskog nacionalnog saveta. Ma koliko da se manjinske zajednice u Vojvodini međusobno razlikuju, zajednički cilj svih saveta je da stvore što razuđeniju identitesku infrastrukturu, kako bi težnje pripadnika manjina za očuvanjem jezika, kulture i identiteta poprimile čvrsto institucionalno uporište.

Problemi su, takođe, zajednički, a najčešće apostrofirani su oni finansijske prirode. U više navrata je pomenuto da projektno finansiranje ne obezbeđuje dugoročno i stabilno finansiranje manjinskih aktivnosti – kako izdavačkih, tako i svih drugih. Sledeći problem je kadrovski: teško je naći kompetentne kadrove, a kada se i dođe do njih, od njih se, zbog nedostatka sredstava, očekuje da volontiraju. Sa ovim problemom u vezi je i demografska nizbrdica. Kao i većinska, i manjinske se zajednice sve više demografski tanje, sve su malobrojnije, a stanovništvo je sve starije. Imigracija, s jedne strane, i starenje stanovništva, s druge strane, nepovoljno utiču na nivo kulturne reprodukcije manjina. Na konferenciji je upozoreno da se sve više pažnje usmerava na folklor, a sve manje na umetničko stvaralaštvo. Naredni problem se tiče poznavanja ljudskih i manjinskih prava. Ovaj problem zajednički dele pripadnici manjina i većine. Bolje poznavanje manjinskih prava učinilo bi pripadnike većine osetljivijim na zahteve manjina, dok bi u slučaju pripadnika manjina umanjilo njihov strah i ohrabrilo ih da svoja prava, pre svega ona koja se tiču obrazovanja na maternjem jeziku, u većoj meri „konzumiraju“. Osim ovih, ukazano je i na potrebu za standardizacijom bunjevačkog jezika, kako bi se što potpunije uživala manjinska prava.

Ako nabrojane probleme proširimo i onima koji se odnose na stereotipe, etničku distancu, zablude - recimo, u pogledu dvojezičnosti, ali mnoge druge, dolazimo do zaključka Lajoša Genca, profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, da život u heterogenom društvu nije lak, ali da ima svojih prednosti: pruža nam uvid u dostignuća više kultura, uči nas prihvatanju različitosti, doprinosi potpunijem razvoju naših kognitivnih sposobnosti, obogaćuje naše iskustvo, izjednačava naše početne šanse, a pri tome je i ekonomski isplativ. Iako se ponekad interpretiraju kao konkurentski koncepti, multikulturalizam i interkulturalizam su, zbog toga što prihvataju pluralizam, u interesu heterogenih regija, kakva je i Vojvodina.

Verujem, naglasio je profesor Genc, da će se u budućnosti mogućnosti heterogenih zajednica sve više eksploatisati. To pruža perspektivu i nadu ljudima da je život vredan življenja, ali nas i obavezuje na uporno suprotstavljanje diskriminaciji i svakoj isključivosti.

Konferencija je svoj rad završila usvajanjem sledećih radnih zaključaka:

• U višenacionalnoj sredini kakva je Vojvodina, pripadnici nacionalnih manjina treba da s ponosom i odučnošću čuvaju svoju tradiciju, te neguju svoju kulturu i jezik, jer oni predstavljaju bitni deo i bogatstvo vojvođanskog etnokulturnog mozaika, koji može da ostane prava vrednost samo ako je sazdan od svih njegovih sastavnih elemenata koji se dodiruju, dopunjuju i prepliću;
• U višenacionalnom okruženju odnos prema nekom manjinskom jeziku i kulturi zavisi od odnosa većinskog stanovništva prema dotičnoj nacionalnoj manjini. Tolerantan i uvažavajući stav većinske populacije prema manjinskoj zajednici je preduslov za opstanak njenog jezika, negovanje nacionalne kulture i očuvanje identiteta;
• Potrebno je prevladati postojeće predrasude manjina da je većina a priori neprijateljski i podozrivo raspoložena prema manjinama, ali isto tako i onu drugu predrasudu da su manjine a priori neprijateljski raspoložene prema državi i da predstavljaju remetilački faktor, te da svaki zahtev manjina znači korak ka otcepljenju. Drugačiji jezik i kulturu ne treba doživljavati kao zaveru ili odsustvo lojalosti prema domovini;
• Ovaj cilj može da se postigne prevazilaženjem straha od drugačijeg, straha od različitosti i to podsticanjem boljeg međusobnog upoznavanja. Već puko poznavanje makar nekih elemenata tuđe kulture, makar nekoliko reči tuđeg jezika izaziva komforniji osećaj kod čoveka;
• Upotreba maternjeg jezika je jedna od osnovnih civilizacijskih tekovina i ljudskih prava. Službena upotreba manjinskih jezika označava jedan još viši nivo i Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman u okviru svojih ovlašćenja ima pravo i obavezu da budno prati njegovog ostvarivanja;
• Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman će i dalje preduzimati akcije usmerene na edukaciju nacionalnih zajednica, jer je veoma važno da pripadnici nacionalnih manjina znaju koja im prava pripadaju i da ih dosledno koriste, kako se ona ne bi obesmislila i marginalizovala;
• Formiranjem nacionalnih saveta nacionalnih manjina, kao oblika manjinske kulturne autonomije, pored države, upravo ti nacionalni saveti imaju mogućnost, ali i zadatak, da posvete posebnu pažnju negovanju tradicije, kulture i jezika, a time ujedno i očuvanju nacionalnog identiteta svojih sunarodnika. U Pokrajinskom zaštitniku građana – ombudsmanu mogu prepoznati iskrenog partnera u ovim nastojanjima.