У СЛУЖБИ ПРАВДЕ
Проф. др Зоран Павловић, покрајински заштитник грађана – омбудсман и редовни професор на Правном факултету за привреду и правосуђе , Нови Сад, изабран је почетком новембра за почасног професора и доктора (Doctor et Professor Honoris causaP) Универзитета у Печују.
Печујски универзитет је најстарији универзитет у Мађарској, основао га је Лајош I Анжујски 1367. године, а професора Павловића је за почасног доктора препоручио научни рад, вишегодишња сарадња са Унивезитетом у Печују - у раду Универзитета професор Павловић је присутан у улози професора, истраживача али и коуредника часописа Journal of Eastern European Criminal Law – као и активности институције, чијим радом руководи, на унапређењу права националних мањина.
Поред професора Павловића у звање почасног доктора изабрано је још пет професора из Немачке, Француске, Русије, Америке, као и менаџер Дојче телекома.
Хабилитациони говор проф. др Зорана Павловића можете прочитати у наставку:
"Уколико би покушали да одредимо улогу коју би правно образовање и право као социјална чињеница требало да остваре, та реч била би – присуство правде. Свако од нас, који носи печат правничке професије, може да је употреби као двосекли мач. Да раздвоји незаконито од законитог ткива друштвеног живота, или да омогући злоупотребу слабијег од стране јачег. Нама који смо дужни да својим примером и знањем сведочимо младим генерацијама пут, пала је у део посебна одговорност, коју би један правник требало да поштује, јер је избор правичног condition sine qua non. Наш ius и наш lex. Бити правник не значи само познавати законе или састављати, тумачити и примењивати правне прописе. Правник пре свега значи – бити на страни правде, бити хуман, солидаран и недискриминативан. А правда, као бог Протеј мења своје лице, али не губи суштину. Постоји једно место, које се не налази ни у једној конвенцији, уставу и закону, ни у једном параграфу, место на коме правда постоји и из кога црпи своју снагу. То место је људско срце. Пружићу Вам за то једноставан доказ: да ли је и међу нама, чији је живот обогатило правно образовање, постојао ико ко није био у искушењу да неправду чини, и поред тога што је био свестан да је то неправда? У нашој моћи да се одупремо чињењу неправде и нашој одговорности у спречавању других да је чине, лежи сама суштина бивања правником, без које правни апарат остаје само празна форма или, што је још горе, оруђе друштвене злоупотребе и пропадања. У раду и одлучивању држимо се чињеница: не судимо по спољним знацима, већ судимо правично.
У својој двострукој улози правника и то, као професора универзитета који преноси знање о томе шта право јесте и како треба да буде, и у улози омбудсмана, односно заштитника оних којима је правда најпотребнија, недвосмислено закључујем: бити правник је привилегија, али и обавеза. Сваки наш корак и одлука непосредно утиче на животе људи и носи последице по јавни живот. Својим знањем, својим личностима и делом, правници обезбеђују неупоредиво добро једној заједници. Наша дужност еквивалентна је са нашом одговорношћу. Зато, у свему што радимо морамо бити свесни да нашу професију чини добро познавање и примена правних прописа, морална одговорност, али пре свега – срце умног човека."
