U SLUŽBI PRAVDE
Prof. dr Zoran Pavlović, pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman i redovni profesor na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe , Novi Sad, izabran je početkom novembra za počasnog profesora i doktora (Doctor et Professor Honoris causaP) Univerziteta u Pečuju.
Pečujski univerzitet je najstariji univerzitet u Mađarskoj, osnovao ga je Lajoš I Anžujski 1367. godine, a profesora Pavlovića je za počasnog doktora preporučio naučni rad, višegodišnja saradnja sa Univezitetom u Pečuju - u radu Univerziteta profesor Pavlović je prisutan u ulozi profesora, istraživača ali i kourednika časopisa Journal of Eastern European Criminal Law – kao i aktivnosti institucije, čijim radom rukovodi, na unapređenju prava nacionalnih manjina.
Pored profesora Pavlovića u zvanje počasnog doktora izabrano je još pet profesora iz Nemačke, Francuske, Rusije, Amerike, kao i menadžer Dojče telekoma.
Habilitacioni govor prof. dr Zorana Pavlovića možete pročitati u nastavku:
"Ukoliko bi pokušali da odredimo ulogu koju bi pravno obrazovanje i pravo kao socijalna činjenica trebalo da ostvare, ta reč bila bi – prisustvo pravde. Svako od nas, koji nosi pečat pravničke profesije, može da je upotrebi kao dvosekli mač. Da razdvoji nezakonito od zakonitog tkiva društvenog života, ili da omogući zloupotrebu slabijeg od strane jačeg. Nama koji smo dužni da svojim primerom i znanjem svedočimo mladim generacijama put, pala je u deo posebna odgovornost, koju bi jedan pravnik trebalo da poštuje, jer je izbor pravičnog condition sine qua non. Naš ius i naš lex. Biti pravnik ne znači samo poznavati zakone ili sastavljati, tumačiti i primenjivati pravne propise. Pravnik pre svega znači – biti na strani pravde, biti human, solidaran i nediskriminativan. A pravda, kao bog Protej menja svoje lice, ali ne gubi suštinu. Postoji jedno mesto, koje se ne nalazi ni u jednoj konvenciji, ustavu i zakonu, ni u jednom paragrafu, mesto na kome pravda postoji i iz koga crpi svoju snagu. To mesto je ljudsko srce. Pružiću Vam za to jednostavan dokaz: da li je i među nama, čiji je život obogatilo pravno obrazovanje, postojao iko ko nije bio u iskušenju da nepravdu čini, i pored toga što je bio svestan da je to nepravda? U našoj moći da se odupremo činjenju nepravde i našoj odgovornosti u sprečavanju drugih da je čine, leži sama suština bivanja pravnikom, bez koje pravni aparat ostaje samo prazna forma ili, što je još gore, oruđe društvene zloupotrebe i propadanja. U radu i odlučivanju držimo se činjenica: ne sudimo po spoljnim znacima, već sudimo pravično.
U svojoj dvostrukoj ulozi pravnika i to, kao profesora univerziteta koji prenosi znanje o tome šta pravo jeste i kako treba da bude, i u ulozi ombudsmana, odnosno zaštitnika onih kojima je pravda najpotrebnija, nedvosmisleno zaključujem: biti pravnik je privilegija, ali i obaveza. Svaki naš korak i odluka neposredno utiče na živote ljudi i nosi posledice po javni život. Svojim znanjem, svojim ličnostima i delom, pravnici obezbeđuju neuporedivo dobro jednoj zajednici. Naša dužnost ekvivalentna je sa našom odgovornošću. Zato, u svemu što radimo moramo biti svesni da našu profesiju čini dobro poznavanje i primena pravnih propisa, moralna odgovornost, ali pre svega – srce umnog čoveka."
