Palijativna nega treba da bude posebno pravo

Palijativna nega je danas, na žalost, neophodna i potreba određenom broju ljudi i trebalo bi je proglasiti kao posebno pravo  - istaknuto je na konferenciji koju su juče, pod nazivom Pravo na dostojanstven život kada nam je pomoć najpotrebnija, u Novom Sadu organizovali Srpsko lekarsko društvo - Društvo lekara Vojvodine i Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman. U radu konferencije su učestvovali lekari, filozofi, psihijatri, socijalni radnici, sociolozi i teolozi kako bi, svako iz ugla svoje profesije, doprineli što boljoj elaboraciji jedne, kako je rečeno, važne i kompleksne teme. Po rečima pokrajinskog ombudsmana prof. dr Zorana Pavlovića, konferencija o palijativnoj nezi dobar je uvod u buduće aktivnosti institucije, koje će biti fokusirane i na delikatno pitanje eutanazije.

Palijativno lečenje ne priziva smrt, niti je odlaže. Cilj palijativnog lečenja je, po rečima prof. dr Mirke Lukić Šarkanović, zamenice Pokrajinskog sekretara za viskoko obrazovanje i naučnoistraživačku delatnost, da pomogne pacijentu da lakše podnese tegobe bolesti, da umanji njegovu bol, ublaži patnju, razreši duhovne dileme i sačuva njegovo dostojanstvo.  Prof. dr Radmilo Janković, zamenik direktora Kliničkog centra Niš, je naglasio da se između palijativne i intenzivne nege ne može staviti znak jednakosti, da je pitanje palijativne nege postalo veoma važno u uslovima pandemije korona virusa i da ga je moguće tematizovati u različitim kontekstima, pa i onom koji se tiče troškova. Palijativno lečenje je skupo i  njegovi se troškovi mogu smanjiti, ali ne po cenu narušavanja kvaliteta nege i dostojanstva pacijenta. Između psihijatrije i palijativne medicine postoji, po rečima dr med spec. psihijatrije Vanje Prodić, bliska veza. Problem je, međutim, u tome što nema dovoljno psihijatara da se uključe u palijativnu negu, koja se ne završava smrću pacijenta nego se proteže i na period žaljenja. Svaki član palijativnog tima bi morao, po njenom mišljenju, da prođe kroz obuku i iz duhovnosti, jer duhovnost, kao integralni deo palijativnog lečenja, doprinosi boljem razumevanju pacijenta i njegove bolesti. Doc. dr Slobodan Protić, teolog, smatra da bi i duhovna sfera trebala biti prepoznata u palijativnoj nezi, i da to nije ništa novo u našoj istoriji medicine. Anesteziolog prof. dr Nebojša Knežević je učesnicima konferencije pružio mogućnost da uporede situaciju u našoj zemlji sa onom u Americi, jer je govorio o iskustvima sa eutanazijom i palijativnom negom u Sjedinjenim Državama. Tim povodom je postavljeno pitanje da li sistem vrednosti koji je stvaran u društvima prožetim utilitarizmom treba primenjivati i na našim prostorima. Doc. dr Aleksandar Stevanović, filosof, smatra da u našem slučaju treba negovati sistem vrednosti u čijem je središtu humanost, solidarnost i čovečnost. Sa osloncem na takav sistem vrednosti lakše bi se eliminisale situacije koje je dr Milana Ljubičić, profesorka beogradskog Filozofskog fakulteta, nazvala socijalnom smrću. Starost nikoga ne osuđuje na izolaciju, odsustvo solidarnosti, gubitak empatije i prekid komunikacije. Starost nije dijagnoza, a stari ljudi nisu teret, mogu biti veoma produktivni i zbog svog su akumuliranog iskustva i mudrosti  važan resurs.

Konferencija Pokrajinskog ombudsmana privukla je veliku pažnju. Sala u kojoj ombudsman organizuje svoje skupove, uz mere predostrožnosti, bila je ispunjena do poslednjeg mesta, učesnici su pažljivo pratili izlaganja, a diskusija, koja je zatim usledila, doprinela je da konferencija traje duže nego što je to programom bilo predviđeno. Pojačanom interesovanju za palijativnu negu svakako je doprinela i aktuelna pandemija, te pažnja javnosti fokusirana na probleme lečenja. Treba imati u vidu i činjenicu, da stanovništvo Srbije sve više stari i da je pojačani interes za palijativnim zbrinjavanjem jedna od posledica starenja stanovništva. Ustavom Republike Srbije štiti se i garantuje pravo na zdravstvenu zaštitu ali isto tako se štiti i posebno ističe da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanosti i poštovanja ljudskog dostojanstva. Dakle prava na zdravstvenu i socijalnu zaštitu su nerazdvojiva i podrazumevaju vrednosti kojima se pristup palijativnom zbrinjavanju pacijenta kvalitativno podrazumeva. Palijativno zbrinjavanje je pristup pacijentu koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenje bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. Važno je istaći da palijativno zbrinjavanje kao pravo mora biti omogućeno svakom pojedincu, građaninu i građanki bez obzira da li ima ili nema nekoga da se brine o njemu/njoj,  kao i da se pruži usluga podrške i pomoći koja se ogleda, kao pravo sui generis, u multidisciplinarnom pristupu lekara, zdravstvenih radnika i saradnika, socijalnih službi, zdravstvenih službi sekundarnog i primarnog nivoa, ustanova socijalne zaštite, objedinjene psihološke i duhovne brige o pacijentu i porodici, na jednom mestu. Druga posledica je da se postojeći sistemi zdravstveno-socijalne zaštite i nege reorganizuju tako da se što potpunije zadovolje potrebe za palijativnim zbrinjavanjem. Nadalje potrebno je da se zdravstveni radnici, zaposleni  u službama socijalne zaštite, pacijenti i šira javnost permanentno edukuju o palijativnom zbrinjavanju čemu je, svojom konferencijom, Pokrajinski ombudsman dao svoj doprinos.