Проф. др Зоран Павловић, Покрајински заштитник грађана – омбудсман и  саветница у Стручној служби, Нина Јанић Брусњаи,  дана 13. децембра 2021. године, учествовали су на семинару „Заштита података о личности“ у организацији Привредне коморе Војводине.  Покрајински заштитник грађана, проф. Павловић и сарадница, кроз излагања, упознали су учеснике са основама заштите података о личности из угла заштите људских права и као и значајним примерима међународне и домаће праксе у примени правне регулативе у овој области.

Поводом 10. децембра, Међународног дана људских права, Покрајински заштитник грађана – омбудсман проф. др Зоран Павловић учествовао је данас на конференцији у Новом Бечеју која је организована са циљем указивања на важност поштовања људских права и скретања пажње јавности на проблеме са којима се свакодневно суочавају маргинализоване групе становништва.

Будући да се Покрајински заштитник грађана – омбудсман, као институција задужена за заштиту и унапређење људских права, свакодневно сусреће са проблемима у остваривању права грађана/ки, проф. др Павловић је, између осталог, на данашњој конференцији говорио о искуствима у вези са пријавама грађана/ки на рад институција.

Покрајински омбудсман се осврнуо и на резултате прошлогодишњег истраживања о малолетничким трудноћама и порођајима, који указују да је потребно развити програме и услуге превенције и заштите намењене ризичним групама деце и младих, посебно девојчицама ромске националности. У свом излагању, покрајински омбудсман указао је на потребу да се превазиђу дискриминаторски ставови да су малолетнички бракови део традиције и културолошких обичаја Рома, а то је могуће само заједничким, координираним планирањем и деловањем свих актера, едукацијом родитеља и чланова заједнице и оснаживањем девојчица информацијама, знањем и вештинама.

Конференцију је организовало Удружење Рома Нови Бечеј, уз подршку ОАК и Траг фондације кроз пројекат „Један позив чини промену“.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман, као координатор Мреже „Живот без насиља“, организовао је у понедељак, 6. децембра, годишњу конференцију под називом „Подршка жртвама родно заснованог насиља – унапређење свеобухватне заштите“. Конференција је одржана уживо у Новом Саду и преко Зум платформе, а тема конференције је, у форми засебних панела, елаборирана кроз излагања 15 учесника и учесница. На сваком од пет панела тематизован је одређени проблем, па се тако о родно заснованом насиљу говорило кроз насиље над старијим и вишеструко дискриминисаним женама, као и кроз сексуално насиље над девојчицама и женама. Посебни панели били су посвећени раду са починиоцима насиља, односно медијском приказу родно заснованог насиља.

У раду конференције  учествовали  су компетентни саговорници из различитих области - новинари, доктори медицине, представници тужилаштва, центара за социјални рад, казнено-поправног завода и невладиног сектора.

Учеснике/це скупа поздравили су Зоран Павловић, покрајински омбудсман, Снежана Кнежевић, заменица покрајинског омбудсмана за равноправност полова и Слађана Чабрић, представница Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. 

У свом обраћању покрајински омбудсман истакао је да је прошло време изговора и да је дошло време да се започне нови циклус у подршци жртвама насиља и одреди како индивидуална, тако и институционална одговорност за насиље почињено над женама.

Заменица покрајинског омбудсмана нагласила је да је у Србији на нормативно-стратешком плану заокружен оквир за остваривање родне равноправности, али да у стварности постоји читав низ проблема који подривају ефикасност система у пружању подршке и заштите жртава насиља.

Потребно је, по речима представнице Министарства, инкриминисати све видове насиља над женама, радити са мушкарцима, сарађивати са институцијама, интерсекторски и мултидисциплинарно прилазити проблемима, како би девојчице и жене расле у безбедном окружењу.

По речима Наташе Тодоровић, из Црвеног крста Србије, насиље над старијим женама се слабо препознаје, има мало истраживања и података о финансијском насиљу и занемаривању. У току пандемије дошло је до повећања насиља, али да баријере које постоје и делују – страх, стид, емоције, финансијска зависност од починиоца – стварају утисак да број тих случајева мали.

Жене са инвалидитетом су у већем ризику да буду жртве насиља него друге жене. Предрасуде, стереотипи и на њима засновани ставови нормализују насиље и чине га прихватљивим. У Србији се тешко обликују јавне политике којима се сузбија вишеструка дискриминација, али то не значи да свако од нас не може, истакла је Ивана Зелић, „Из круга - Војводина,  да да свој допринос њеном сузбијању. 

Марио Шили, из суботичког Центра за социјални рад, на конференцији је говорио о насиљу над припадницима ЛГБТ популације. Страх од последица и неповерење у државне институције су, по његовим речима, кључни разлози зашто припадници ове популације не пријављују насиље. Помоћ и подршка се траже од партнера, пријатеља, родитеља, брата, сестре, психолога или се уопште не тражи - готово половина  ЛГБТ популације препуштена је сама себи.

У ромској популацији родне неједнакости су, по речима Радмиле Зећировић, координаторке Ромске женске мреже, израженије него у другим заједницама. Велики број Ромкиња доживљава партнерско насиље (85%), али га веома мали број (14%) пријављује. Она је истакла да је пандемија корона вируса утицала на пораст насиља, али и на његов појавни облик. Порастао је и број жена које су помоћ тражиле преко СОС телефона.

Када се ради о сексуалном злостављању деце, оно је, по речима Светлане Нешић из Покрајинског омбудсмана, још увек табу, жртве у 90 одсто случајева ћуте и веома мали број случајева сексуалног злостављања деце буде пријављен надлежним институцијама. Ситуација се  може променити, а ћутање и тишина заменити гласношћу, само ако променимо друштвене и културне обрасце, као и праксе којима нарушавамо поверење деце у одрасле и институције. Сексуални злостављачи нису непознате, него су деци блиске особе (наставници, тренери, итд), а деца о злостављању дуго, често годинама и деценијама, ћуте, јер се, како је нагласила Бојана Танкосић, из Екуменске хуманитарне организације, плаше да неће имати подршку, да ће их средина осудити и одбацити, да ће бити кажњена...  Деци треба слати поруку да им верујемо, да их разумемо и да их не осуђујемо. Велику улогу у борби против сексуалног насиља могу имати медији, али тираж, нагласила је Танкосић, не може бити важнији од најбољег интереса детета. 

По речима Наде Падејски Шекеровић, руководитељке Сигурне женске куће у Новом Саду, за сузбијање насиља над женама веома је важан рад са починиоцима насиља. Ако је циљ овог рада заштита жртве и увећање њене добробити, онда се за постизање кредибилног резултата са починиоцима насиља мора дуго радити, а тај рад, по њеним речима, између осталог подразумева и управљање емоцијама, мењање уверења, али и концепта мушкости.

Предраг Кузмановић из Казнено-поправног завода у Сремској Митровици поделио је искуства у раду са починиоцима насиља над женама у пеналној установи. По оцени  Слободана Јосимовића, из Вишег јавног тужилаштва, потребни су добри програми рада са починиоцима насиља, како би се смањио број жртава, али и број повратника у казнено-поправне установе. Људи на издржавању казне затвора имају, по његовим речима, снажан мотив да учествују у реализацији тих програма, јер на основу њих могу остварити бенефите.

У више наврата на конференцији је апострофиран рад медија и указано на потребу за разликовањем таблоидних и професионалних медија. Први, како је речено, не штите идентитет жртве и правдају се потребом јавности да све зна, романтизују насиље и своде га на „забаву“, други поштују етички кодекс, праве деликатне процене и не јуре тираж. Нису сви новинари, по речима Горана Пејчића, новинара Радио-телевизије Војводине, едуковани да пишу о родно заснованом насиљу. Медији са једне стране и институције, укључујући Покрајинског омбудсмана, са друге стране, треба да сарађују, а резултати те сарадње треба да буду боље едуковани новинари и боље и потпуније информисана  јавност.

Центрима за социјални рад су, по мишљењу Миодрага Тепавца из Сомбора, потребни одговорни медијски партнери, али и хоризонтална и вертикална дистрибуција знања и информација између самих институција. Већи број насиља над женама у Војводини не значи, по Тепавчевим речима, да је Војводина виолентнија у односу на остатак Србије; то значи да се у Војводини  насиље лакше препознаје и да га жене  чешће пријављују.

Своја подстицајна излагања учесници/це су употпуњавали и предлозима како унапредити и борбу против родно заснованог насиља учинити ефикаснијом. Неки од тих предлога су, након кратке дискусије, уврштени у закључке конференције. Међу закључцима се посебно истичу следећи:

У сусрет 10. децембру, Међународном дану људских права, покрајински заштитник грађана – омбудсман овом приликом уручио је Светлани Селаковић, помоћници покрајинског секретара за социјалну заштиту, демографију и равноправност полова Повељу за изузетан допринос заштити и унапређењу људских права, за своја вишегодишња настојања и давање доприноса унапређењу родне равноправности.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман проф. др Зоран Павловић одржао је данас ученицима новосадске гимназије Светозар Марковић предавање о толеранцији – Да ли смо посматрачи или учесници?

Обраћајући се ученицима проф. Павловић је указао на вредност, значај и парадоксе који прате толеранцију. У данашњем плуралистичком свету толеранција је изузетно важна и у њему, по мишљењу покрајинског омбудсмана, образовно-васпитне и независне институције имају заједнички интерес да посвећено раде на њеном промовисању, усвајању и практиковању.

Палијативна нега је данас, на жалост, неопходна и потреба одређеном броју људи и требало би је прогласити као посебно право  - истакнуто је на конференцији коју су јуче, под називом Право на достојанствен живот када нам је помоћ најпотребнија, у Новом Саду организовали Српско лекарско друштво - Друштво лекара Војводине и Покрајински заштитник грађана – омбудсман. У раду конференције су учествовали лекари, филозофи, психијатри, социјални радници, социолози и теолози како би, свако из угла своје професије, допринели што бољој елаборацији једне, како је речено, важне и комплексне теме. По речима покрајинског омбудсмана проф. др Зорана Павловића, конференција о палијативној нези добар је увод у будуће активности институције, које ће бити фокусиране и на деликатно питање еутаназије.

Палијативно лечење не призива смрт, нити је одлаже. Циљ палијативног лечења је, по речима проф. др Мирке Лукић Шаркановић, заменице Покрајинског секретара за вискоко образовање и научноистраживачку делатност, да помогне пацијенту да лакше поднесе тегобе болести, да умањи његову бол, ублажи патњу, разреши духовне дилеме и сачува његово достојанство.  Проф. др Радмило Јанковић, заменик директора Клиничког центра Ниш, је нагласио да се између палијативне и интензивне неге не може ставити знак једнакости, да је питање палијативне неге постало веома важно у условима пандемије корона вируса и да га је могуће тематизовати у различитим контекстима, па и оном који се тиче трошкова. Палијативно лечење је скупо и  његови се трошкови могу смањити, али не по цену нарушавања квалитета неге и достојанства пацијента. Између психијатрије и палијативне медицине постоји, по речима др мед спец. психијатрије Вање Продић, блиска веза. Проблем је, међутим, у томе што нема довољно психијатара да се укључе у палијативну негу, која се не завршава смрћу пацијента него се протеже и на период жаљења. Сваки члан палијативног тима би морао, по њеном мишљењу, да прође кроз обуку и из духовности, јер духовност, као интегрални део палијативног лечења, доприноси бољем разумевању пацијента и његове болести. Доц. др Слободан Протић, теолог, сматра да би и духовна сфера требала бити препозната у палијативној нези, и да то није ништа ново у нашој историји медицине. Анестезиолог проф. др Небојша Кнежевић је учесницима конференције пружио могућност да упореде ситуацију у нашој земљи са оном у Америци, јер је говорио о искуствима са еутаназијом и палијативном негом у Сједињеним Државама. Тим поводом је постављено питање да ли систем вредности који је стваран у друштвима прожетим утилитаризмом треба примењивати и на нашим просторима. Доц. др Александар Стевановић, философ, сматра да у нашем случају треба неговати систем вредности у чијем је средишту хуманост, солидарност и човечност. Са ослонцем на такав систем вредности лакше би се елиминисале ситуације које је др Милана Љубичић, професорка београдског Филозофског факултета, назвала социјалном смрћу. Старост никога не осуђује на изолацију, одсуство солидарности, губитак емпатије и прекид комуникације. Старост није дијагноза, а стари људи нису терет, могу бити веома продуктивни и због свог су акумулираног искуства и мудрости  важан ресурс.

Конференција Покрајинског омбудсмана привукла је велику пажњу. Сала у којој омбудсман организује своје скупове, уз мере предострожности, била је испуњена до последњег места, учесници су пажљиво пратили излагања, а дискусија, која је затим уследила, допринела је да конференција траје дуже него што је то програмом било предвиђено. Појачаном интересовању за палијативну негу свакако је допринела и актуелна пандемија, те пажња јавности фокусирана на проблеме лечења. Треба имати у виду и чињеницу, да становништво Србије све више стари и да је појачани интерес за палијативним збрињавањем једна од последица старења становништва. Уставом Републике Србије штити се и гарантује право на здравствену заштиту али исто тако се штити и посебно истиче да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманости и поштовања људског достојанства. Дакле права на здравствену и социјалну заштиту су нераздвојива и подразумевају вредности којима се приступ палијативном збрињавању пацијента квалитативно подразумева. Палијативно збрињавање је приступ пацијенту који побољшава квалитет живота пацијента и породице суочавајући се са проблемима који прате болести које угрожавају живот кроз превенцију и отклањање патње путем раног откривања и непогрешиве процене и лечење бола и других проблема: физичких, психосоцијалних и духовних. Важно је истаћи да палијативно збрињавање као право мора бити омогућено сваком појединцу, грађанину и грађанки без обзира да ли има или нема некога да се брине о њему/њој,  као и да се пружи услуга подршке и помоћи која се огледа, као право sui generis, у мултидисциплинарном приступу лекара, здравствених радника и сарадника, социјалних служби, здравствених служби секундарног и примарног нивоа, установа социјалне заштите, обједињене психолошке и духовне бриге о пацијенту и породици, на једном месту. Друга последица је да се постојећи системи здравствено-социјалне заштите и неге реорганизују тако да се што потпуније задовоље потребе за палијативним збрињавањем. Надаље потребно је да се здравствени радници, запослени  у службама социјалне заштите, пацијенти и шира јавност перманентно едукују о палијативном збрињавању чему је, својом конференцијом, Покрајински омбудсман дао свој допринос.