Србија нема потребе за „женским“ затвором капацитета 2000 лица

Поводом најава које су се протеклих дана појавиле у медијима у вези са покретањем иницијативе да се некадашњи објекат касарне у Кикинди претвори у затвор за жене, заменик покрајинског омбудсмана Стеван Арамбашић упозорава да је такав пројекат непотребан и са више аспеката супротан међународним стандардима. Поред тога, уколико би се таква идеја реализовала, људска права лица која би била смештена у такав или сличан објекат могла би бити угрожена.

На основу десетогодишњег искуства у области заштите људских права лица која су на издржавању затворске казне, заменик покрајинског омбудсман истиче да би затвор капацитета 2000 лица далеко превазилазио реалне потребе у Србији и био у супротности са међународним стандардима. Према европским стандардима, за боравак у затворским објектима се не препоручује више од 350 осуђеника, јер се у случају смештаја већег броја доводи у питање безбедност, сигурност, дисциплина, али и људско достојанство затвореника.

У установама које се односе искључиво на смештај осуђеница затворска управа би морала посебну пажњу да посвети физичким, стручним, друштвеним и психолошким потребама жена, што наглашавају Европска затворска правила. Адаптацијом већ постојећег објекта који је имао сасвим другачију намену, довело би се у питање и задовољавање других правила која се односе како на смештај, тако и на живот у објекту ове врсте.

Када се говори о капацитетима затворских установа у које се смештају осуђенице, треба навести да је Казнено-поправни завод у Пожаревцу у којем су смештене осуђенице на издржавање казне лишења слободе капацитета 180 лица, док у њему тренутно борави 250 осуђеница. У овом објекту постоји проблем пренасељености који није алармантан, а затворска управа чини све како би услове у том заводу уподобила Европским затворским правилима.

Потребно је истаћи да су жене којима је одређена мера притвора поред Казнено-поправног затвора у Пожаревцу смештене и у притворским јединицама окружних затвора и других казнено-поправних завода, те је тако претварање једног неодговарајућег објекта у затвор за 2000 лица потпуно несврсисходно. Економска оправданост једног таквог објекта такође је дискутабилна, а посебно је непримерено да се она везује за прилив новца од најближих сродника осуђеница које би издржавале казну затвора у том затвору. Иако адаптација објекта касарне у затвор лаички гледано делује једноставно и изводљиво, такав подухват захтева испуњавање огромног броја неопходних услова. Поред основних услова предвиђених стандардима, посебно важне услове чини систем безбедности у затворској установи, као и функционисање и организација затворске управе што све заједно указује на то да је посебан, нови затвор за жене толиког капацитета, непотребна и несврсисходна инвестиција имајући у виду садашњи број жена осуђених на казну лишења слободе.