Srbija nema potrebe za „ženskim“ zatvorom kapaciteta 2000 lica
Povodom najava koje su se proteklih dana pojavile u medijima u vezi sa pokretanjem inicijative da se nekadašnji objekat kasarne u Kikindi pretvori u zatvor za žene, zamenik pokrajinskog ombudsmana Stevan Arambašić upozorava da je takav projekat nepotreban i sa više aspekata suprotan međunarodnim standardima. Pored toga, ukoliko bi se takva ideja realizovala, ljudska prava lica koja bi bila smeštena u takav ili sličan objekat mogla bi biti ugrožena.
Na osnovu desetogodišnjeg iskustva u oblasti zaštite ljudskih prava lica koja su na izdržavanju zatvorske kazne, zamenik pokrajinskog ombudsman ističe da bi zatvor kapaciteta 2000 lica daleko prevazilazio realne potrebe u Srbiji i bio u suprotnosti sa međunarodnim standardima. Prema evropskim standardima, za boravak u zatvorskim objektima se ne preporučuje više od 350 osuđenika, jer se u slučaju smeštaja većeg broja dovodi u pitanje bezbednost, sigurnost, disciplina, ali i ljudsko dostojanstvo zatvorenika.
U ustanovama koje se odnose isključivo na smeštaj osuđenica zatvorska uprava bi morala posebnu pažnju da posveti fizičkim, stručnim, društvenim i psihološkim potrebama žena, što naglašavaju Evropska zatvorska pravila. Adaptacijom već postojećeg objekta koji je imao sasvim drugačiju namenu, dovelo bi se u pitanje i zadovoljavanje drugih pravila koja se odnose kako na smeštaj, tako i na život u objektu ove vrste.
Kada se govori o kapacitetima zatvorskih ustanova u koje se smeštaju osuđenice, treba navesti da je Kazneno-popravni zavod u Požarevcu u kojem su smeštene osuđenice na izdržavanje kazne lišenja slobode kapaciteta 180 lica, dok u njemu trenutno boravi 250 osuđenica. U ovom objektu postoji problem prenaseljenosti koji nije alarmantan, a zatvorska uprava čini sve kako bi uslove u tom zavodu upodobila Evropskim zatvorskim pravilima.
Potrebno je istaći da su žene kojima je određena mera pritvora pored Kazneno-popravnog zatvora u Požarevcu smeštene i u pritvorskim jedinicama okružnih zatvora i drugih kazneno-popravnih zavoda, te je tako pretvaranje jednog neodgovarajućeg objekta u zatvor za 2000 lica potpuno nesvrsishodno. Ekonomska opravdanost jednog takvog objekta takođe je diskutabilna, a posebno je neprimereno da se ona vezuje za priliv novca od najbližih srodnika osuđenica koje bi izdržavale kaznu zatvora u tom zatvoru. Iako adaptacija objekta kasarne u zatvor laički gledano deluje jednostavno i izvodljivo, takav poduhvat zahteva ispunjavanje ogromnog broja neophodnih uslova. Pored osnovnih uslova predviđenih standardima, posebno važne uslove čini sistem bezbednosti u zatvorskoj ustanovi, kao i funkcionisanje i organizacija zatvorske uprave što sve zajedno ukazuje na to da je poseban, novi zatvor za žene tolikog kapaciteta, nepotrebna i nesvrsishodna investicija imajući u vidu sadašnji broj žena osuđenih na kaznu lišenja slobode.
