Сутра се обележава међународни Дан сеоских жена. Овај дан је установљен резолуцијом Генералне скупштине УН 2007. године, како би земље широм света указале на посебан допринос жена на селу и њихову значајну улогу.
Жене са села спадају у категорију жена из рањивих група које су често вишеструко дискриминисане. Наша земља је и даље традиционално и патријалхално друштво, што се огледа и у животу жена у сеоским подручјима где кућни послови, брига о деци и старима, као напоран и интензиван рад у пољопривреди представљају уобичајен опис послова којима се жене баве.
Са друге стране, жене имају ограничен приступ имовини, приходима и одлучивању о организацији газдинства, као и здравсту, образовању, социјалним и другим услугама.
Када је о породичном насиљу реч, ситуација жена на селу је далеко тежа од ситуације жена у граду. У селима нема сигурних кућа и других видова друштвене подршке да би се жртва заштитила, а насилнику стало на пут. Посебно забрињава податак да жене на селу ретко посећују лекаре и да се истом се јављају само у случају болести. Осим недовољно раширене свести о потреби здравствене превенције, постоје и ограничења која се тичу обухвата здравственог осигурања, сиромаштва, као и познавања права која су женама уставом гарантована.
Да би се побољшао квалитет живота жена на селу потребно је континуирано спроводити њихово оснаживање, као и едукацију по питању економских и социјалних права, функционисања институција, запошљавања и самозапошљавања, као и родне равноправности.
Модернизација села неодвојива је од питања родне равноправности, јер отвара другачију перспективу од патријархалне, по којој је жени дата улога жртве, запостављајући, при томе, њене стваралачке потенцијале и креативне могућности.
Жене на селу имају кључну улогу у производњи хране и пољопривреди и због тога не смеју остати маргинализовне. Залужују сваку врсту подршке и охрабрења у реализацији предузетничких идеја, регистрацији пољопривредних домаћинстава и заједничком иступању на тржишту, како би на тај начин обезбедили боље услове за себе и своје породице.
Уједињене Нације су 2011. године усвојиле Резолуцију 66/170 којом је установљено да је 11. октобар Међународни дан девојчица. Тај датум обележава се широм света с циљем да се скрене пажња на угрожавање права девојчица у областима као што су доступност образовања, здравствена заштита, сексуално и репродуктивно здравље, заштита од дискриминације, родно заснованог насиља и уговорених бракова.
Овогодишња тема Међународног дана девојчица слави постигнућа девојчица/девојка, и оно што је постигнуто за њих, од доношења Пекиншке декларације и платформе за акцију па све до данас.
Пекиншка декларација и платформа за акцију усвојена је 1995. године и представља круцијални документ за оснаживање жена и девојака. Ипак, и поред огромног постигнутог напретка, девојчице широм света – нарочито оне које живе на друштвеној маргини, у руралним подручјима, девојчице мигранткиње, девојчице са инвалидитетом – доживљавају дискриминацију од самог рођења, па су тако у неким деловима света и даље устаљене праксе гениталног сакаћења, ране удаје, сексуалног и родно заснованог насиља, економске екплоатације и друге праксе које нарушавају достојанство, физички и ментални развој детета, као и право на безбрижно детињство.
Иако је положај девојчица и жена унапређен, патријахални социокултурни обрасци и даље диктирају родну поделу улога. Узевши то у обзир, бољи положај девојчица и касније жена захтева образовање и стицање знања о својим правима од најранијег доба, на свим образовним нивоима.
Препознавање и уважавање девојчица и њихових потреба, оснаживање девојчица да подигну свој глас у заједници, али и спремност друштва да тај глас чује – кораци су на путу ка њиховом бољем и достојанственијем животу.
Подаци Републичког Статистичког Завода указују на то да у Републици Србији сваке године расте број старијих особа у односу на број укупног становништва, пошто се број новорођених смањује, а животни се век, захваљујуји све развијенијој медицини и здравственој заштити, продужава.
Оваква ситуација захтева од друштва да изради нове моделе збрињавања старих који ће ефикасно одговорити на проблеме који настају услед распада традиционалног модела породице и немогућности млађих да активно учествују у збрињавању старих чланова породице.
Из наведеног произилази да је потребно све већу пажњу поклањати и институционалном збрињавању старих, што је резултирало оснивањем и све већег броја приватних домова за старе. Како су критеријуми за рад приватних домова исти као и за оне чији су оснивачи државни органи, бројни приватни домови своју делатност обављају без дозвола што, у изостанку одговарајуће инспекцијске контроле, ствара простор за повреду права лица која у њима бораве. Задатак државних органа је да број нелегалних приватних домова за старе своде на најмању меру и да ублажавањем критеријума за отварање истих омогуће – наравно, под контролисаним условима - масовније збрињавање старих.
Поред горе наведених, присутан је и проблем насиља у породици чије су жртве стари, а о коме се мало говори, а још ређе се предузимају мере да се ова врста насиља онемогући. Када се суоче са насиљем старије особе често не траже помоћ околине или надлежних институција зато што не препознају насиље или за насилнике проналазе разна оправдања.
За старе је карактеристично и то да се велики број њих суочава проблемом сиромаштва, што је чест случај особа које живе у самачким домаћинствима. Примања од пензија су, углавном, ниска и недовољна да омогуће нешто више од задовољавања основних животних потреба.
Достигнућа медицинске науке су допринела продужетку животног века свуда, па и у нашој земљи. Потребе за здравственом заштитом старих особа су израженије су него у случају младих, а наш систем, на жалост, није прилагођен тим потребама. У многим насељеним местима не постоје службе за кућно лечење. Због недостатка одговарајућег медицинског кадра дуго се чека на специјалистичке прегледе. Збрињавању и лечењу оболелих од Алцхајмерове болести се не придаје потребан значај, иако се број оболелих из године у годину повећава.
Покрајински заштитник грађана-омбудсман обилази установе социјалне заштите и у прилици је да се непосредно упозна са проблемима старих у тим установама, као и да укаже на те проблеме и инсистира на њиховом решавању. Покрајински омбудсман користи и ову прилику да истакне да старије особе не препознају увек повреду својих права због чега се и не обраћају надлежним органима. У жељи да допринесе промени таквог стања, Покрајински омбудсман ће учинити све што је његовој моћи како би и наши старији суграђани уживали све бенефите од ефикасне заштите људских права.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман интензивно сарађује с омладинским и студенским организацијама, као и организацијама за младе настојећи да им приближи свој рад, а да се истовремено упозна с проблемима и темама које заокупљају младе данас. Досадашња сарадња и контакти с младима говоре да се млади највише срећу с проблемима у вези са запошљавањем, квалитетом образовања, могућностима за развој компетенција и иновативности, те недостатком могућности за активније учешће младих у друштву и доношењу одлука.
Током 2019. године Покрајински омбудсман наставио је с промоцијом рада младих, развијањем дијалога и јачањем међусобне сарадње, а све у циљу препознавања потреба и заступања интереса младих у свим областима од значаја за унапређење њиховог положаја. Тако је у мају у сарадњи с организацијом УМНИ Нови Сад одржан семинар о правима детета за студенткиње и студенте Универзитета у Новом Саду, а већ наредне недеље биће одржана друга по реду Школа људских права намењена младима и студентима из Ап Војводине.
Своја настојања да унапређује сарадњу с младима, Покрајински омбудсман исказао је и учешћем на овогодишњем ЕXIТ фестивалу у оквиру ОPENS State of ЕXIТ зоне. Овом приликом, посетиоци Фестивала имали су могућност да на штанду Покрајинског омбудсмана попуне упитник чија садржина обухвата питања о томе како млади виде актуелне проблеме у вези с људским правима у земљи у којој живе, глобално и како ови проблеми утичу на миграције младих.
Међународни дан младих установљен је 2000. године са циљем да укаже на проблеме, културна и правна питања омладине, ученика и студената.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман препознаје значај улагања у рани развој деце и обезбеђивања подршке родитељима и породицама за квалитетно, подстицајно родитељство и бригу о целовитом развоју детета. Стога, придружио се Кампањи „Позитивно родитељство – дар за цео живот“ којом УНИЦЕФ у Србији заједно са свим партнерима обележава јуни месец као месец подршке подстицајном родитељству и позитивним родитељским праксама.
Најављујући ову кампању, Покрајински заштитник грађана – омбудсман користи прилику да укаже јавности на који начин права детета представљају темељ целовитог развоја и психичког и физичког здравља детета, а тиме и добробити целокупне друштвене заједнице.
Конвенција о правима детета, чији 30. рођендан обележавамо ове године, почива, између осталог, на сагласности свих држава потписница на томе да породици, као основној јединици друштва и природној средини за развој и благостање свих њених чланова, а посебно деце, треба да буде пружена неопходна заштита и помоћ како би могла у потпуности да преузме одговорности у заједници. Истовремено, потписнице Конвенције сагласне су да дете, у циљу потпуног и складног развоја личности, треба да расте у породичној средини, у атмосфери среће, љубави и разумевања, да дете треба да буде у потпуности припремљено да живи самостално у друштву и да буде васпитано у духу мира, достојанства, толеранције, слободе, равноправности и солидарности.
Полазећи од вредности Конвенције, схватамо да права детета нису нешто што је деци дато, нису нешто што је неко одлучио и замислио. Права детета су, баш као и сва људска права, нешто са чиме се рађамо и без чега здрав и продуктиван живот појединаца, појединки и друштва није могућ. Конвенција је тако настала у тренутку када је на међународном нивоу створен консензус у вези с тим да је нужно да свака држава преузме одговорност да, преко свих својих механизама, обезбеди деци и породицама задовољење основних људских потреба и да призна, заштити и омогући уживање права која су рођењем стекли.
Наука данас потврђује оно што је у Конвенцији препознато пре 30 година – дете је субјект права и активни учесник у обликовању свог развоја и личног искуства. Учешће детета у свим активностима које га се тичу и поштовање његовог достојанства неопходни су чиниоци пуног остваривања права и целовитог развоја детета. Чак и беба од најранијих дана комуницира са нама. Она нам кроз плач, мимику, гестикулацију, брбљање шаље информације о себи. Можемо рећи да је већ мало дете компетентно да препозна своје потребе и комуницира о њима. Ако на ову иницијативу детета, мама, тата или особа која детету пружа негу и о њему брине, на адекватан начин одговоре - контактом, погледом, речима, загрљајем - у мозгу детета се изграђују и учвршћују неуронске везе које подржавају целовит развој детета – развој комуникационих и социјалних вештина, емоционални, сазнајни и моторички развој детета. Детету је потребно што више оваквих искустава да би се формирао стабилан темељ за даљу изградњу мозга. Управо је најранија интеракција детета са родитељима/старатељима кључна у овом процесу и оно што значајно утиче на целокупно физичко и ментално здравље детета данас, током адолесценције и у одраслом добу.
Истовремено, негативни утицај на изградњу мозга и дугорочне негативне последице по психо-физичко здравље детета, настају услед изостанка квалитетне интеракције између родитеља и детета и изложености детета токсичним стресним ситуацијама - занемаривању, физичком и психичком злостављању, насиљу у породици, сиромаштву. Бројни су чиниоци који могу нарушити однос између детета и родитеља/старатеља: финансијски проблеми, недостатак социјалних контаката и веза, хронични здравствени проблеми и слично. Уколико је истовремено присутно више оваквих чинилаца који представљају извор стреса за родитеље/старатеље, то је већи ризик да они не одговоре на потребе детета на адекватан начин и која сама по себи могу да доведу до менталних обољења или болести попут рака, срчаних обољења и дијабетеса касније у животу. Значајно је да разумемо да су културолошки чиниоци и друштвени и историјски контекст оно што утиче и што се одражава на породичну средину и окружење у ком деца одрастају и живе и да самим тим, највећа одговорност у пружању одговарајуће подршке сваком детету, припада онима који у највећој мери креирају ове контексте.
Поменимо и то да су подаци Студије о негативним искуствима у детињству у Србији, која је реализована у сарадњи УНИЦЕФ-а Србија с Институтом за психологију и Институтом за ментално здравље, показали, између осталог, да на сваких 100 одраслих особа у Србији, њих око 70 је више пута искусило барем један од облика негативних искустава током детињства. Око 40 одсто испитаника и испитаница доживело је четири или више оваквих искустава, а 38 одсто њих искусило је насиље у заједници у детињству.
Дакле, права детета заснивају се на људским потребама, али приступ права детета много је више од обезбеђивања и задовољавања потреба. Управо нам овај приступ омогућава да сагледамо свеукупни економски, друштвени контекст и њихов утицај на породицу и живот деце. У исто време, приступ права детета уважава целокупно биће детета, поштује његово лично достојанство, укључује га у процес који је једнако важан као и исход и на тај начин омогућава пун развој његових потенцијала. Грађанска солидарност и хуманитарни рад јесу важни, али једино системски и на правима детета заснован приступ обезбеђује, осигурава и гарантује дугорочну подршку целокупном развоју детета, родитељима и породицама и и одржив развој друштва у целини.
Напослетку, када знамо да су одговорност и обавезе које произлазе из Конвенције пре свега на држави, важно је и да разумемо да нису обавезе оно што усмерава децу да се одговорно понашају, већ начин на који ми одрасли користимо своју моћ и преузимамо одговорност за квалитет односа с њима. Сви ми одрасли имамо личну и друштвену одговорност да својим делима и понашањем, атмосфером коју градимо у међуљудским односима, узајамним поштовањем личног интегритета и достојанства својих укућана, комшија, колегиница и колега, корисника и корисница градимо свој ауторитет. Лични пример и лични ауторитет је оно чиме водимо децу у правцу здравих, самосвесних, самосталних, одговорних грађанки и грађана који дају продуктиван допринос развоју и одрживости заједница.
Покрајински заштитник грађана -омбудсман и овог пута позива све представнике и представнице државних институција да одлучно и смислено предузимају све потребне мере које проистичу из обавеза потписивања Конвенције о правима детета, почев од нормативних, стратешких, административних, до оних конкретних намењених одређеним групама деце и сваком детету, родитељу и породици понаособ.
Позивамо и све родитеље, старатеље, представнике и представнице институција, свакога ко ради са децом и за децу да прате дешавања у оквиру Кампање и узму учешће у активностима која ће за њих припремити организације и остале чланице и чланови Новосадске мреже за децу.
Будимо већ данас учесници у креирању бољег света! Најсигурнији начин да то постигнемо је тај што ћемо коначно у детету видети људско биће које нам је једнако у достојанству и правима. Поклонимо деци поверење, признање и уважавање које самим својим постојањем завређују и видећемо колико тога можемо да научимо од њих и како нам она помажу да и сами постајемо бољи људи.
