У Стокхолму је 5. јуна 1972. године у организацији Уједињених нација, под називом „Човек и биосфера“, одржана прва светска конференција у вези са заштитом животне средине. На предлог учесника конференције, Скупштина УН је 5. јун прогласила за светски дан заштите животне средине, како би скренула пажњу на последице загађења животне средине, промовисала важност заједничког деловања, ширења идеје одрживог развоја, штедње енергије, коришћења обновљивих природних ресурса, као и смањења количине отпада.
Према речима Одре Азула, директора УНЕСКА, последњи догађаји у свету указују на потребу да „закључимо нови спроразум са животном средином“, променимо обрасце понашања и на иновативан се начин односимо према животној средини. На нужност те промене на посебно драматичан начин је упозорила и пандемија Ковид 19. Пандемија је обелоданила тесну повезаност човечанства и биодиверзитета и показала да човечанство не може избећи последице угрожавања биодиверзитета.
Уставом утврђена посебна одговорност аутономне покрајине за заштиту животне средине која пре свега подразумева дужност чувања и побољшавања животне средине, сагласно зајемченим правом сваког на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању оличена је и у обавези испуњења циљева утврђених Декларацијом о заштити животне средине у АП Војводини. Сагласно надлежностима заштите и унапређења људских права које се односе на праћење примене међународних стандарда, спровођења истраживања, информисања грађана, те организовања кампања у области образовања о људским правима, Покрајински омбудсман од постављених задатака у овом документу нарочито истиче те активно учествује у предузимању мера да се у процесу образовања младих стичу знања и подиже свест о значају заштите, унапређивања животне средине и одрживог развоја, као и о изворима, узроцима и последицама њеног загађивања, у подстицању рада институција јавне управе, као и рада научноистраживачких и образовних институција, те у напорима у развијању сарадње са организацијама цивилног друштва у области заштите животне средине.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман подсећа да се транзиција од животне средине ка здравој животној средини не може остварити ако у њу активно нису укључени грађани и њихове асоцијације, јер њима не може бити свеједно у каквој средини остварују своја фундаментална људска права.
Такође, приступање Европској унији захтева од Србије да модернизује своју „еко-политику“, да иновира постојеће и донесе нове прописе, као и да уложи значајна материјална средства у област заштите животне средине.
Омбудсман поздравља све позитивне кораке учињене на том пољу и подсећа грађане и доносиоце одлука да је право на здраву животну средину тесно повезано са фундаменталним људским правом – правом на живот. Устав Србије свакоме гарантује право на здраву животну средину, али и од свакога захтева да се према животној средини одговорно односи – да је чува, штити и унапређује.
Културна разноврсност је део људских права и слобода
Главна скупштина УНЕСКА усвојила је 21 маја 2001. године Општу декларацију о културној разноликости, чији је циљ помоћи државама да у сопственим срединама унапреде поштовање и промовисање културне разноликости, а 2002. године овај дан је проглашен за Светски дан културне разноликости за дијалог и развој.
Том историјском декларацијом, државе света су културну разноликост признале као заједничку баштину човечанства. Сврха јој је продубљивање разумевања и промовисање свести о важном односу културе и развоја, као и важности дијалога између култура. Све културе и цивилизације доприносе богатству човечанства. Културна разноликост је снага развоја темељеног на толеранцији, међусобном поштовању, разумевању и прихватању. Култура је начин на који живимо, наш општи став вредности, традиције, уметности и веровања. У нашем све разноврснијем свету, заштита културне разноврсности представља етички императив, нераздвојив од поштовања људског достојанства, људских права и основних слобода.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман је институција задужена за заштиту људских права грађана и као таква сматра да би на овај дан сви требало да се запитају шта је то разноликост, колико нам је битна и где нас њени путеви воде.
Србија је држава многих народа и религија, Срба и осталих, који су заједно кројили историју државе, тиме и њену садашњост и будућност. Држављани Србије могу бити поносни на своју хетерогеност и по броју националних мањина, које нас културолошки истичу наспрам других, и где припадници националних мањина имају иста права као и остали - и у националном и у верском погледу. Покрајински омбудсман истиче да нас залагање за очување културне разноликости и дијалог чини снажним и сложним, доприносећи тиме разноликости и развоју целокупне Републике Србије. Позитивним односом према културној разноликости смо пример добре праксе како се заиста штите и унапређују људска права у једном друштву.
Реагујмо благовремено - не дозволимо леталне исходе
Влада Републике Србије прогласила је 2017. године 18. мај Даном сећања на жене жртве насиља. Овај датум је одабран јер је 16, 17. и 18. маја 2015. године чак седам жена у Србији убијено у породично-партнерском насиљу.
Према подацима Министарства правде, жене су жртве у више од 90 одсто случајева насиља у породици. Фемицид представља најекстремнији вид насиља према женама. То је „родно засновано убиство“, односно убиство жене од стране мушкарца зато што је жена. Извршење дела је мотивисано мржњом, презиром, нетрпељивошћу према женама и жељом за доминацијом и контролом мушкарца над женом, а најраспрострањенији облик је фемицид у партнерској вези. Фемицид је најчешће резултат дуготрајног трпљења насиља, а штетни родни стереотипи о улогама жена и мушкараца у нашем друштву представљају основни узрок фемицида и других облика насиља према женама, што потврђује и Истанбулска конвенција.
У претходних десет година, у Републици Србији је убијено преко 300 жена од стране партнера и чланова породице, а број фемицида на годишњем нивоу се не смањује. Овај податак недвосмислено указује да постоји потреба за продубљеним и перманентним друштвеним и институционалним одговором на насиље према женама. Упркос позитивним помацима у овој области, на насиље се и даље неретко гледа као на приватну ствар појединца, а многи облици испољавања насиља према женама, укључујући и оне фаталне, могли би бити спречени уз благовремену пријаву насиља, као и адекватан одговор институција на сваки облик насиља.
Адекватна процена ризика од ескалације насиља и смртне последице и интензивнија међусекторска и међуинституционална сарадња кључни су за превенцију фемицида и давање ефикасне заштите и подршке, што је могуће само континуирану реализацију едукативних програма за професионалце и пружаоце услуга. У циљу изградње ненасилног, праведног и толерантног друштва потребно је укључити у образовни систем едукацију о родној равноправности, дискриминацији и родно заснованом насиљу. Важно је и подстицати етичко и одговорно медијско извештавање о насиљу према женама у циљу подизања нивоа свести грађана о недопустивости сваког облика насиља и развијању нулте толеранције на родно засновано насиље.
Као и претходних година, Покрајински омбудсман је током 2020. године на основу сазнања из медијских написа о случајевима убистава у породично-партнерским односима која су се догодила на територији АП Војводине покретао поступке по сопственој иницијативи обраћањем надлежним центрима за социјални рад. Од десет убистава, у осам случајева жртве су биле жене. Ни у једном случају нису евидентиране раније пријаве за насиље у породици. У пет случајева жртве су усмрћене хицима из ватреног оружја, у два случаја жртва је усмрћена убодима ножем, док је у једном случају убиство извршено експлозивном направом. У три случаја радило се о убиству унутар брачне заједнице, у три случаја жене су усмртили ванбрачни односно емотивни партнери, у једном случају учинилац је био бивши супружник, док је у једном случају жртву усмртио син. Када је старосна структура жртава у питању, најмлађа убијена жена имала је 28 година, а најстарија 85 година – просечна старост жртве била је око 50 година.
Имајући у виду нове изазове које је наметнула пандемија вируса ковид 19 и мере усмерене на сузбијање вируса, неопходно је да надлежне институције не запоставе спречавање и превенцију насиља у породици, већ да наставе са својим активностима и да доследно и благовремено реагују на сваку пријаву, како не би дошло да његовог најбруталнијег облика – фемицида.
И у „новој стварности“ породица је основ добробити и благостања појединца
Породица већ дужи низ година пролази кроз трансформације које прате промене у друштву у целини. Техничко-технолошки развој, климатске промене, миграције и урбанизација неки су од најзначајнијих покретача и утицаја савремених друштвених промена на глобалном нивоу.У условима пандемије Ковид-19 и „нове стварности“ ове промене постале су још видљивије. Ово се посебно одразило на интензивнију употребу дигиталне технологије и технолошких иновација, захваљујући којима смо, у великој мери, успели да очувамо социјалне контакте, да развијемо флексибилније начине рада на послу и од куће, да омогућимо деци континуитет у образовању, као и да учимо како да ефикасно користимо и бирамо технологију за своју децу. Уз то, постало је јасно да су потребна улагања у смислу креирања програма, стратегија, активности и мера којима ће бити обухваћене социо-економски угрожене породице, као и породице са децом са сметњама у развоју и инвалидитетом, како би сваком детету била омогућена употреба информационо комуникационих технологија и обезбеђено адекватно и континуирано образовање и подршка његовом целокупном развоју. Будући да су информационо комуникационе технологије реалност и потреба данашњице, неопходно је уградити програме обуке о дигиталној писмености за родитеље, децу, али и наставнике и професионалце који раде са децом и породицама у акте и активности на свим нивоима доношења одлука у држави.
Како бисмо смањили негативан утицај дигиталних технологија на развој деце и односе у породици, оно што можемо већ данас је да одложимо или смањимо употребу телефона, куцање порука, проверу и одговарање на имејл пошту током времена које проводимо са породицом. Дигитална комуникација може бити и корисна и забавна, а за децу посебно може бити подстицајна онда када им помогнемо да дигиталне садржаје повежу са њиховим животом и стварношћу. Ипак, дигиталне технологије и време проведено на друштвеним мрежама не могу бити замена за разговор и блискост која се остварује лицем у лице између партнера, деце, родитеља и деце, за време које проводимо у читању сликовница и књига са децом, игрању са њима, за могућности које нам „жив контакт“ даје за међусобно повезивање, за учење о себи, другима, о личним и друштвеним границама и одговорностима које имамо у породици и широј друштвеној заједници. Због тога је не само одговорност родитеља, већ и државних институција и локалне заједнице, да стварају услове, подршку и да стимулишу квалитетне односе у породици и оснажују породице на употребу дигиталних технологија на начин који им доноси добробит. Светски дан породице обележава се од 1993. године, а Генерална скупштина Уједињених нација прогласила 15. мај Светским даном породице са циљем да подигне свест о проблемима и питањима породице и како би помогла да ова питања заузму значајније место у активностима држава чланица. Ове године, обележавање Светског дана породице усредсређено је на утицај нових технологија на добробит породице.
Савет Европе ове године обележава 10 година од потписивања Конвенције о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, познатије као Истанбулска конвенција. Истанбулска конвенција потписана је у Истанбулу 11. маја 2011. године и представља први свеобухватан обавезујући споразум који успоставља обавезу држава потписница да се систематски обрачунају са родно заснованим насиљем.
Истанбулска конвенција је кључни међународно-правни инструмент који је успоставио најзначајније стандарде у борби против насиља према женама и то како у законодавној области тако и у области превенције, обухватних мера правне и институционалне заштите и подршке жртвама, као и ефикасног процесуирања и кажњавања починилаца, укључујући програме третмана за њих. За разлику од многих других међународних конвенција које садрже уопштене правне норме, Истанбулска конвенција садржи врло специфична и детаљна упутства и смернице државама за борбу против насиља над женама, односно за креирање законодавно-стратешког оквира и ефикасну имплементацију на националном нивоу.
Потврђујући своју одлучност у борби против насиља према женама, Србија је 2013. године ратификовала Истанбулску конвенцију, која је, ступањем на снагу 1. августа 2014. године, постала саставни део правног поретка Републике Србије. Од тада је наша држава донела законодавне акте, националне акционе планове и стратегије које се баве разним облицима насиља над женама и насиља у породици који су обухваћени овом конвенцијом.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман подржава напоре које је држава предузела и и даље предузима на примени Истанбулске конвенције, сматрајући да је неопходно наставити са радом на превенцији и сузбијању родних стереотипа, подизању свести о свим облицима насиља који су обухваћени овом конвенцијом, али и обезбедити едукацију младих нараштаја на свим нивоима образовања у циљу промовисања равноправности мушкараца и жена, позитивних родних односа, ненасилног понашања, међусобног уважавања и спречавања родно заснованог насиља.