Sutra se obeležava međunarodni Dan seoskih žena. Ovaj dan je ustanovljen rezolucijom Generalne skupštine UN 2007. godine, kako bi zemlje širom sveta ukazale na poseban doprinos žena na selu i njihovu značajnu ulogu.

Žene sa sela spadaju u kategoriju žena iz ranjivih grupa koje su često višestruko diskriminisane.  Naša zemlja je i dalje tradicionalno i patrijalhalno društvo, što se ogleda i u životu žena u seoskim područjima gde  kućni poslovi, briga o deci i starima, kao naporan i intenzivan rad u poljoprivredi predstavljaju uobičajen opis poslova  kojima se  žene bave.

 Sa druge strane, žene imaju ograničen pristup imovini, prihodima i odlučivanju o organizaciji gazdinstva, kao i zdravstu, obrazovanju, socijalnim i drugim uslugama.

Kada je o porodičnom nasilju reč,  situacija  žena  na selu je daleko teža od situacije žena u gradu. U selima nema sigurnih kuća i drugih vidova društvene  podrške da bi se  žrtva zaštitila, a nasilniku stalo na put.   Posebno zabrinjava podatak  da žene na selu retko  posećuju lekare i da se istom se javljaju samo u slučaju bolesti. Osim nedovoljno raširene svesti o potrebi zdravstvene prevencije, postoje i ograničenja koja se tiču obuhvata zdravstvenog osiguranja, siromaštva, kao i poznavanja prava koja su ženama ustavom garantovana.

Da bi se poboljšao kvalitet života žena na selu potrebno je kontinuirano  sprovoditi njihovo osnaživanje, kao i edukaciju po pitanju ekonomskih i socijalnih prava, funkcionisanja institucija, zapošljavanja i samozapošljavanja, kao i rodne ravnopravnosti.

Modernizacija sela neodvojiva je od pitanja rodne ravnopravnosti, jer otvara drugačiju perspektivu od patrijarhalne, po kojoj je ženi data uloga žrtve, zapostavljajući, pri tome, njene stvaralačke potencijale i kreativne mogućnosti.

Žene na selu imaju ključnu ulogu u proizvodnji hrane i poljoprivredi i zbog toga ne smeju ostati marginalizovne. Zalužuju svaku vrstu podrške i ohrabrenja u realizaciji preduzetničkih ideja, registraciji poljoprivrednih domaćinstava i zajedničkom istupanju na tržištu, kako bi na taj način obezbedili bolje uslove za sebe i svoje porodice.

Ujedinjene Nacije su 2011. godine usvojile Rezoluciju 66/170 kojom je ustanovljeno da je 11. oktobar Međunarodni dan devojčica. Taj datum obeležava se širom sveta s ciljem da se skrene pažnja na ugrožavanje prava devojčica u oblastima kao što su dostupnost obrazovanja, zdravstvena zaštita, seksualno i reproduktivno zdravlje, zaštita od diskriminacije, rodno zasnovanog nasilja i ugovorenih brakova.

Ovogodišnja tema Međunarodnog dana devojčica slavi postignuća  devojčica/devojka, i ono što je postignuto za njih, od donošenja Pekinške deklaracije i platforme za akciju pa sve do danas.

Pekinška deklaracija i platforma za akciju usvojena je 1995. godine i predstavlja krucijalni dokument za osnaživanje žena i devojaka. Ipak, i pored ogromnog postignutog napretka, devojčice širom sveta – naročito one koje žive na društvenoj margini, u ruralnim područjima, devojčice migrantkinje, devojčice sa invaliditetom – doživljavaju diskriminaciju od samog rođenja, pa su tako u nekim delovima sveta i dalje ustaljene prakse genitalnog sakaćenja, rane udaje, seksualnog i rodno zasnovanog nasilja, ekonomske ekploatacije i druge prakse koje narušavaju dostojanstvo, fizički i mentalni razvoj deteta, kao i pravo na bezbrižno detinjstvo.

Iako je položaj devojčica i žena unapređen, patrijahalni sociokulturni obrasci i dalje diktiraju rodnu podelu uloga. Uzevši to u obzir, bolji položaj devojčica i kasnije žena zahteva obrazovanje i sticanje znanja o svojim pravima od najranijeg doba,  na svim obrazovnim nivoima.

Prepoznavanje i uvažavanje devojčica i njihovih potreba, osnaživanje devojčica da podignu svoj glas u zajednici, ali i spremnost društva da taj glas čuje – koraci su na putu ka njihovom boljem i dostojanstvenijem životu.

Podaci Republičkog Statističkog Zavoda ukazuju na to da u Republici Srbiji svake godine raste broj starijih osoba u odnosu na broj ukupnog stanovništva, pošto se broj novorođenih smanjuje, a životni se vek, zahvaljujuji sve razvijenijoj medicini i zdravstvenoj zaštiti, produžava.  

Ovakva situacija zahteva od društva da izradi nove modele zbrinjavanja starih koji će efikasno odgovoriti na probleme koji nastaju usled raspada tradicionalnog modela porodice i nemogućnosti mlađih da aktivno učestvuju u zbrinjavanju starih članova porodice. 

Iz navedenog proizilazi da je potrebno sve veću  pažnju poklanjati i institucionalnom zbrinjavanju starih, što je rezultiralo osnivanjem i sve većeg broja privatnih domova za stare. Kako su kriterijumi za rad privatnih domova isti kao i za one čiji su osnivači državni organi, brojni privatni domovi svoju delatnost obavljaju bez dozvola što, u izostanku odgovarajuće inspekcijske kontrole,  stvara prostor za povredu prava lica koja u njima borave. Zadatak državnih organa je da broj nelegalnih privatnih domova za stare svode na najmanju meru i da ublažavanjem kriterijuma za otvaranje istih omoguće – naravno, pod kontrolisanim uslovima -  masovnije zbrinjavanje starih.

Pored gore navedenih, prisutan je i problem nasilja u porodici čije su žrtve stari, a o kome se malo govori, a još ređe se preduzimaju mere da se ova vrsta nasilja onemogući. Kada se suoče sa nasiljem starije osobe često ne traže pomoć okoline ili nadležnih institucija zato što ne prepoznaju nasilje ili za nasilnike pronalaze razna opravdanja.

Za stare je karakteristično i to da se veliki broj njih suočava problemom  siromaštva, što je čest slučaj osoba koje žive u samačkim domaćinstvima. Primanja od penzija su, uglavnom, niska i nedovoljna da omoguće nešto više od zadovoljavanja osnovnih životnih potreba.

Dostignuća medicinske nauke su doprinela produžetku životnog veka svuda, pa i u našoj zemlji. Potrebe za zdravstvenom zaštitom starih osoba su izraženije su nego u slučaju mladih, a naš sistem, na žalost, nije prilagođen tim potrebama. U mnogim naseljenim mestima ne postoje službe za kućno lečenje.  Zbog nedostatka odgovarajućeg medicinskog kadra dugo se čeka na specijalističke preglede. Zbrinjavanju i lečenju obolelih od  Alchajmerove bolesti se ne pridaje potreban značaj, iako se broj obolelih iz godine u godinu povećava.

Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman obilazi ustanove socijalne zaštite i u prilici je da se neposredno upozna sa problemima starih u tim ustanovama, kao i da ukaže na te probleme i insistira na njihovom rešavanju.  Pokrajinski ombudsman koristi i ovu priliku da istakne da starije osobe ne prepoznaju uvek povredu svojih prava zbog čega se i ne obraćaju nadležnim organima. U želji da doprinese promeni takvog stanja, Pokrajinski ombudsman će učiniti sve što je njegovoj moći kako bi i naši stariji sugrađani uživali sve benefite od efikasne zaštite ljudskih prava.

Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman intenzivno sarađuje s omladinskim i studenskim organizacijama, kao i organizacijama za mlade nastojeći da im približi svoj rad, a da se istovremeno upozna s problemima i temama koje zaokupljaju mlade danas. Dosadašnja saradnja i kontakti s mladima govore da se mladi najviše sreću s problemima u vezi sa zapošljavanjem, kvalitetom obrazovanja, mogućnostima za razvoj kompetencija i inovativnosti, te nedostatkom mogućnosti za aktivnije učešće mladih u društvu i donošenju odluka.

Tokom 2019. godine Pokrajinski ombudsman nastavio je s promocijom rada mladih, razvijanjem dijaloga i jačanjem međusobne saradnje, a sve u cilju prepoznavanja potreba i zastupanja interesa mladih u svim oblastima od značaja za unapređenje njihovog položaja. Tako je u maju u saradnji s organizacijom UMNI Novi Sad održan seminar o pravima deteta za studentkinje i studente Univerziteta u Novom Sadu, a već naredne nedelje biće održana druga po redu Škola ljudskih prava namenjena mladima i studentima iz Ap Vojvodine.

Svoja nastojanja da unapređuje saradnju s mladima, Pokrajinski ombudsman iskazao je i učešćem na ovogodišnjem ЕXIТ festivalu u okviru ОPENS State of ЕXIТ zone. Ovom prilikom, posetioci Festivala imali su mogućnost da na štandu Pokrajinskog ombudsmana popune upitnik čija sadržina obuhvata pitanja o tome kako mladi vide aktuelne probleme u vezi s ljudskim pravima u zemlji u kojoj žive, globalno i kako ovi problemi utiču na migracije mladih.

Međunarodni dan mladih ustanovljen je 2000. godine sa ciljem da ukaže na probleme, kulturna i pravna pitanja omladine, učenika i studenata.

Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman prepoznaje značaj ulaganja u rani razvoj dece i obezbeđivanja podrške roditeljima i porodicama za kvalitetno, podsticajno roditeljstvo i brigu o celovitom razvoju deteta. Stoga, pridružio se Kampanji „Pozitivno roditeljstvo – dar za ceo život“ kojom UNICEF u Srbiji zajedno sa svim partnerima obeležava juni mesec kao mesec podrške podsticajnom roditeljstvu i pozitivnim roditeljskim praksama.

Najavljujući ovu kampanju, Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman koristi priliku da ukaže javnosti na koji način prava deteta predstavljaju temelj celovitog razvoja i psihičkog i fizičkog zdravlja deteta, a time i dobrobiti celokupne društvene zajednice.

Konvencija o pravima deteta, čiji 30. rođendan obeležavamo ove godine, počiva, između ostalog, na saglasnosti svih država potpisnica na tome da porodici, kao osnovnoj jedinici društva i prirodnoj sredini za razvoj i blagostanje svih njenih članova, a posebno dece, treba da bude pružena neophodna zaštita i pomoć kako bi mogla u potpunosti da preuzme odgovornosti u zajednici. Istovremeno, potpisnice Konvencije saglasne su da dete, u cilju potpunog i skladnog razvoja ličnosti, treba da raste u porodičnoj sredini, u atmosferi sreće, ljubavi i razumevanja, da dete treba da bude u potpunosti pripremljeno da živi samostalno u društvu i da bude vaspitano u duhu mira, dostojanstva, tolerancije, slobode, ravnopravnosti i solidarnosti.

Polazeći od vrednosti Konvencije, shvatamo da prava deteta nisu nešto što je deci dato, nisu nešto što je neko odlučio i zamislio. Prava deteta su, baš kao i sva ljudska prava, nešto sa čime se rađamo i bez čega zdrav i produktivan život pojedinaca, pojedinki i društva nije moguć. Konvencija je tako nastala u trenutku kada je na međunarodnom nivou stvoren konsenzus u vezi s tim da je nužno da svaka država preuzme odgovornost da, preko svih svojih mehanizama, obezbedi deci i porodicama zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba i da prizna, zaštiti i omogući uživanje prava koja su rođenjem stekli.

Nauka danas potvrđuje ono što je u Konvenciji prepoznato pre 30 godina – dete je subjekt prava i aktivni učesnik u oblikovanju svog razvoja i ličnog iskustva. Učešće deteta u svim aktivnostima koje ga se tiču i poštovanje njegovog dostojanstva neophodni su činioci punog ostvarivanja prava i celovitog razvoja deteta. Čak i beba od najranijih dana komunicira sa nama. Ona nam kroz plač, mimiku, gestikulaciju, brbljanje šalje informacije o sebi. Možemo reći da je već malo dete kompetentno da prepozna svoje potrebe i komunicira o njima. Ako na ovu inicijativu deteta, mama, tata ili osoba koja detetu pruža negu i o njemu brine, na adekvatan način odgovore - kontaktom, pogledom, rečima, zagrljajem - u mozgu deteta se izgrađuju i učvršćuju neuronske veze koje podržavaju celovit razvoj deteta – razvoj komunikacionih i socijalnih veština, emocionalni, saznajni i motorički razvoj deteta.  Detetu je potrebno što više ovakvih iskustava da bi se formirao stabilan temelj za dalju izgradnju mozga. Upravo je najranija interakcija deteta sa roditeljima/starateljima ključna u ovom procesu i ono što značajno utiče na celokupno fizičko i mentalno zdravlje deteta danas, tokom adolescencije i u odraslom dobu.

Istovremeno, negativni uticaj na izgradnju mozga i dugoročne negativne posledice po psiho-fizičko zdravlje deteta, nastaju usled izostanka kvalitetne interakcije između roditelja i deteta i izloženosti deteta toksičnim stresnim situacijama - zanemarivanju, fizičkom i psihičkom zlostavljanju, nasilju u porodici, siromaštvu. Brojni su činioci koji mogu narušiti odnos između deteta i roditelja/staratelja: finansijski problemi, nedostatak socijalnih kontakata i veza, hronični zdravstveni problemi i slično. Ukoliko je istovremeno prisutno više ovakvih činilaca koji predstavljaju izvor stresa za roditelje/staratelje, to je veći rizik da oni ne odgovore na potrebe deteta na adekvatan način i koja sama po sebi mogu da dovedu do mentalnih oboljenja ili bolesti poput raka, srčanih oboljenja i dijabetesa kasnije u životu. Značajno je da razumemo da su kulturološki činioci i društveni i istorijski kontekst ono što utiče i što se odražava na porodičnu sredinu i okruženje u kom deca odrastaju i žive i da samim tim, najveća odgovornost u pružanju odgovarajuće podrške svakom detetu, pripada onima koji u najvećoj meri kreiraju  ove kontekste.

Pomenimo i to da su podaci Studije o negativnim iskustvima u detinjstvu u Srbiji, koja je realizovana u saradnji UNICEF-a Srbija s Institutom za psihologiju i Institutom za mentalno zdravlje, pokazali, između ostalog, da na svakih 100 odraslih osoba u Srbiji, njih oko 70 je više puta iskusilo barem jedan od oblika negativnih iskustava tokom detinjstva. Oko 40 odsto ispitanika i ispitanica doživelo je četiri ili više ovakvih iskustava, a 38 odsto njih iskusilo je nasilje u zajednici u detinjstvu.

Dakle, prava deteta zasnivaju se na ljudskim potrebama, ali pristup prava deteta mnogo je više od obezbeđivanja i zadovoljavanja potreba. Upravo nam ovaj pristup omogućava da sagledamo sveukupni ekonomski, društveni kontekst i njihov uticaj na porodicu i život dece. U isto vreme, pristup prava deteta uvažava celokupno biće deteta, poštuje njegovo lično dostojanstvo, uključuje ga u proces koji je jednako važan kao i ishod i na taj način omogućava pun razvoj njegovih potencijala. Građanska solidarnost i humanitarni rad jesu važni, ali jedino sistemski i na pravima deteta zasnovan pristup obezbeđuje, osigurava i garantuje dugoročnu podršku celokupnom razvoju deteta, roditeljima i porodicama i i održiv razvoj društva u celini.

Naposletku, kada znamo da su odgovornost i obaveze koje proizlaze iz Konvencije pre svega na državi, važno je i da razumemo da nisu obaveze ono što usmerava decu da se odgovorno ponašaju, već način na koji mi odrasli koristimo svoju moć i preuzimamo odgovornost za kvalitet odnosa s njima. Svi mi odrasli imamo ličnu i društvenu odgovornost da svojim delima i ponašanjem, atmosferom koju gradimo u međuljudskim odnosima, uzajamnim poštovanjem ličnog integriteta i dostojanstva svojih ukućana, komšija, koleginica i kolega, korisnika i korisnica gradimo svoj autoritet. Lični primer i lični autoritet je ono čime vodimo decu u pravcu zdravih, samosvesnih, samostalnih, odgovornih građanki i građana koji daju produktivan doprinos razvoju i održivosti zajednica.

Pokrajinski zaštitnik građana -ombudsman i ovog puta poziva sve predstavnike i predstavnice državnih institucija da odlučno i smisleno preduzimaju sve potrebne mere koje proističu iz obaveza potpisivanja Konvencije o pravima deteta, počev od normativnih, strateških, administrativnih, do onih konkretnih namenjenih određenim grupama dece i svakom detetu, roditelju i porodici ponaosob.

Pozivamo i sve roditelje, staratelje, predstavnike i predstavnice institucija, svakoga ko radi sa decom i za decu da prate dešavanja u okviru Kampanje i uzmu učešće u aktivnostima koja će za njih pripremiti organizacije i ostale članice i članovi Novosadske mreže za decu.

Budimo već danas učesnici u kreiranju boljeg sveta! Najsigurniji način da to postignemo je taj što ćemo konačno u detetu videti ljudsko biće koje nam je jednako u dostojanstvu i pravima. Poklonimo deci poverenje, priznanje i uvažavanje koje samim svojim postojanjem zavređuju i videćemo koliko toga možemo da naučimo od njih i kako nam ona pomažu da i sami postajemo bolji ljudi.