Квалитетно учење и знање званичног језика не сме бити доведено у питање

Чланице Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу (УНЕСКО) обележавају данас Међународни дан матерњег језика, у циљу промовисања језичке културе и разноликости, као и вишејезичности. Будући да је Војводина један од етнички најшароликијих региона у нашој земљи и Европи, нарочита пажња поклања се остваривању ових права.

Покрајински омбудсман, међутим, жели да скрене пажњу јавности и на појаве које је на овај дан важно споменути. У току 2012. године институција Покрајинског омбудсмана спровела је истраживање под називом „Војвођански ученици о дискриминацији“ које је показало да међу ученицима, средњошколцима различите националне/етничке припадности постоји велика социјална дистанца. Та дистанца је у значајној мери условљена одсуством комуникације између ученика различите националности, која је са друге стране узрокована непознавањем језика – како српског језика као службеног, тако и језика који је доминантно присутан у одређеним локалним срединама, односно језика који су поред српског такође у службеној употреби.

Уочљиво је да не постоји довољно квалитетан друштвени однос између ученика различите националности, како унутар школе, тако и ван ње. Ставови којима се испитивао овај аспект показали су да се вршњачке групе међусобно одвајају углавном због језика којим говоре, а на тај начин и према националној/етничко припадности. Четвртина испитаника која се изјаснила да је лично била дискриминисана, сматра да се то догодило управо због језика и националне припадности. Који су разлози непознавања језика (како српског тако и доминантног језика средине) и одсуства комуникације? Пре свега те разлоге треба тражити у систему образовања, конкретније у области учења језика са посебном пажњом у национално мешовитим срединама. Ученици непознавањем језика губе контакт са онима који не говоре њихов језик, а самим тим долази до изолације и нестанка потребе да се језик „другог“ научи. Не може се и не сме очекивати да језик као средство комуникације буде замењен другим видовима и начинима комуникације.

Ученици непознавањем језика губе контакт са онима који не говоре њихов језик, а самим тим долази до изолације и нестанка потребе да се језик „другог“ научи. Не може се и не сме очекивати да језик као средство комуникације буде замењен другим видовима и начинима комуникације.

Поносни смо због чињенице да је у Републици Србији омогућено образовање припадника националних мањина на свом матерњем језику и то на свим нивоима образовања и васпитања, међутим, квалитетно учење и знање званичног језика Републике Србије никако не сме бити доведено у питање. Решења овог проблема треба тражити у промени методике наставесрпског језика као нематерњег, али дакако и у разматрању могућности да се ученицима српске националности понуди могућност учења доминантног језика средине као изборног предмета. Парадоксално звучи чињеница да је у Војводини могућупис ученика у билингвална одељења на енглеском, немачком, француском и немачком језику, а да не постоје таква одељења нпр. на мађарском, словачком, румунском, русинском, хрватском или другом језику који је у службеној употреби на територији одређене јединице локалне самоуправе.