Насиље над женама манифестује се у свим областима друштва и у свакој старосној доби. Оно има дубоке корене у патријархалној структури друштва, обичајима и традицији, као и неједнаким економским односима међу половима. Последице насиља над женама превазилазе саме жртве и директно утичу на њихово окружење, посебно на њихову децу, а затим и на друштво у целини.

У Србији се последњих година улажу повећани напори за побољшање система превенције и заштите од насиља, али насиље над женама остаје и даље присутно и распрострањено. Иако је свеприсутно, родно засновано насиље није неизбежно -  оно се може и мора спречити. За превенцију и заустављање насиља кључно је, најпре, веровати жртвама, оснажити девојке и девојчице, и трансформисати штетне друштвене норме којима се нормализује насиље.

У сусрет 25. новембру, Међународном дану борбе против насиља над женама, покрајински заштитник грађана – омбудсман проф. др Зоран Павловић и заменица за равноправност полова  Снежана Кнежевић посетили су данас Сигурну женску кућу у Новом Саду, која је део Центра за социјални рад Града Новог Сада и представља целовит облик друштвене заштите жена и деце који су угрожени насиљем у породици. У циљу прекидања круга породичног насиља, и пружања услова да жена ојача, Сигурна женска кућа обезбеђује женама и деци угроженим насиљем физичку и егзистенцијалну сигурност, психосоцијалну подршку и правну помоћ. О функционисању Сигурне женске куће у Новом Саду која ове године обележава 15 година постојања, о актуелним и будућим активностима и изазовима у раду, разговорало се са руководитељком др Надом Падејски Шећеровић.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман апелује на све жене које су претрпеле или још увек трпе насиље да га пријаве, да имају поверење у институције, које су дужне да одговоре на сваки случај насиља, и пруже неопходну заштиту и подршку.

Едукације  младих о родно заснованом насиљу, јавне кампање, одговорно медијско извештавање, сарадња и правовремено  реаговање институција на сваки вид насиља и адекватна заштита и подршка женама које су жртве насиља нужни су за стварање ненасилног друштва и слања поруке да у том друштву постоји нулта толеранција на насиље над женама.

Отпор насиљу не може да буде сведен на појединачан напор, већ мора бити плод колективног настојања да се изгради друштво у коме ће свако насиље бити санкционисано, насилници стигматизовани, а жртве ефикасно заштићене.

Уједињене Нације прогласиле су 1999. године резолуцијом 54/134 25. новембар као Међународни дан борбе против насиља над женама, како би се подигла свест о чињеници да су жене широм света жртве сексуалног, психичког, физичког, породичног насиља, злостављања и многих других видова насиља. Овај дан уједно представља и почетак глобалне кампање „16 дана активизма против насиља над женама“, коју обележава преко 1.700 организација широм света, а која траје до 10. децембра, Међународног дана људских права. Циљ кампање је подизање свести јавности и предузимање активности за сузбијање насиља над женама.

Палијативна нега је данас, на жалост, неопходна и потреба одређеном броју људи и требало би је прогласити као посебно право  - истакнуто је на конференцији коју су јуче, под називом Право на достојанствен живот када нам је помоћ најпотребнија, у Новом Саду организовали Српско лекарско друштво - Друштво лекара Војводине и Покрајински заштитник грађана – омбудсман. У раду конференције су учествовали лекари, филозофи, психијатри, социјални радници, социолози и теолози како би, свако из угла своје професије, допринели што бољој елаборацији једне, како је речено, важне и комплексне теме. По речима покрајинског омбудсмана проф. др Зорана Павловића, конференција о палијативној нези добар је увод у будуће активности институције, које ће бити фокусиране и на деликатно питање еутаназије.

Палијативно лечење не призива смрт, нити је одлаже. Циљ палијативног лечења је, по речима проф. др Мирке Лукић Шаркановић, заменице Покрајинског секретара за вискоко образовање и научноистраживачку делатност, да помогне пацијенту да лакше поднесе тегобе болести, да умањи његову бол, ублажи патњу, разреши духовне дилеме и сачува његово достојанство.  Проф. др Радмило Јанковић, заменик директора Клиничког центра Ниш, је нагласио да се између палијативне и интензивне неге не може ставити знак једнакости, да је питање палијативне неге постало веома важно у условима пандемије корона вируса и да га је могуће тематизовати у различитим контекстима, па и оном који се тиче трошкова. Палијативно лечење је скупо и  његови се трошкови могу смањити, али не по цену нарушавања квалитета неге и достојанства пацијента. Између психијатрије и палијативне медицине постоји, по речима др мед спец. психијатрије Вање Продић, блиска веза. Проблем је, међутим, у томе што нема довољно психијатара да се укључе у палијативну негу, која се не завршава смрћу пацијента него се протеже и на период жаљења. Сваки члан палијативног тима би морао, по њеном мишљењу, да прође кроз обуку и из духовности, јер духовност, као интегрални део палијативног лечења, доприноси бољем разумевању пацијента и његове болести. Доц. др Слободан Протић, теолог, сматра да би и духовна сфера требала бити препозната у палијативној нези, и да то није ништа ново у нашој историји медицине. Анестезиолог проф. др Небојша Кнежевић је учесницима конференције пружио могућност да упореде ситуацију у нашој земљи са оном у Америци, јер је говорио о искуствима са еутаназијом и палијативном негом у Сједињеним Државама. Тим поводом је постављено питање да ли систем вредности који је стваран у друштвима прожетим утилитаризмом треба примењивати и на нашим просторима. Доц. др Александар Стевановић, философ, сматра да у нашем случају треба неговати систем вредности у чијем је средишту хуманост, солидарност и човечност. Са ослонцем на такав систем вредности лакше би се елиминисале ситуације које је др Милана Љубичић, професорка београдског Филозофског факултета, назвала социјалном смрћу. Старост никога не осуђује на изолацију, одсуство солидарности, губитак емпатије и прекид комуникације. Старост није дијагноза, а стари људи нису терет, могу бити веома продуктивни и због свог су акумулираног искуства и мудрости  важан ресурс.

Конференција Покрајинског омбудсмана привукла је велику пажњу. Сала у којој омбудсман организује своје скупове, уз мере предострожности, била је испуњена до последњег места, учесници су пажљиво пратили излагања, а дискусија, која је затим уследила, допринела је да конференција траје дуже него што је то програмом било предвиђено. Појачаном интересовању за палијативну негу свакако је допринела и актуелна пандемија, те пажња јавности фокусирана на проблеме лечења. Треба имати у виду и чињеницу, да становништво Србије све више стари и да је појачани интерес за палијативним збрињавањем једна од последица старења становништва. Уставом Републике Србије штити се и гарантује право на здравствену заштиту али исто тако се штити и посебно истиче да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманости и поштовања људског достојанства. Дакле права на здравствену и социјалну заштиту су нераздвојива и подразумевају вредности којима се приступ палијативном збрињавању пацијента квалитативно подразумева. Палијативно збрињавање је приступ пацијенту који побољшава квалитет живота пацијента и породице суочавајући се са проблемима који прате болести које угрожавају живот кроз превенцију и отклањање патње путем раног откривања и непогрешиве процене и лечење бола и других проблема: физичких, психосоцијалних и духовних. Важно је истаћи да палијативно збрињавање као право мора бити омогућено сваком појединцу, грађанину и грађанки без обзира да ли има или нема некога да се брине о њему/њој,  као и да се пружи услуга подршке и помоћи која се огледа, као право sui generis, у мултидисциплинарном приступу лекара, здравствених радника и сарадника, социјалних служби, здравствених служби секундарног и примарног нивоа, установа социјалне заштите, обједињене психолошке и духовне бриге о пацијенту и породици, на једном месту. Друга последица је да се постојећи системи здравствено-социјалне заштите и неге реорганизују тако да се што потпуније задовоље потребе за палијативним збрињавањем. Надаље потребно је да се здравствени радници, запослени  у службама социјалне заштите, пацијенти и шира јавност перманентно едукују о палијативном збрињавању чему је, својом конференцијом, Покрајински омбудсман дао свој допринос.  

Новембар је месец подизања свести о здрављу мушкараца и болестима од којих мушкарци оболевају, са фокусом на борбу против рака простате и тестиса. Рак простате је посебно озбиљно обољење од чијих последица на сваких 13 минута негде на свету један мушкарац изгуби живот. На глобалном нивоу организују се бројне акције како би се повећала свест мушкараца о потреби очувања здравља и важности превентивних прегледа у спречавању настанка рака простате. У нашој земљи сваке године региструје се нових 2.400 случајева рака простате и тестиса. Према статистици, ова болест је треће најсмртоносније малигно обољење у Србији у популацији мушкараца.

Покрајински омбудсман  користи ову прилику да скрене пажњу јавности на ову болест и истакне значај редовних прегледа код уролога у циљу ране дијагностике, а тиме и бољег тока и прогнозе болести односно одржавања здравља мушкараца.

Сутра, 19. новембра,  обележава се и Међународни дан мушкараца, а један од циљева обележавања овог датума је побољшање родних односа и промоција родне равноправности за мушкарце и за жене.

Положај мушкараца и жена одређен је патријархалним наслеђем, у коме се репродукује традиционална подела на мушке и женске родне улоге, што резултира неједнаким положајем жена у односу на мушкарце. Стереотипно гледање и наметнуте родне улоге  на основу пола негативно утичу не само на жене већ и на мушкарце,  којима се намеће немогућност  изражавања позитивних емоција, а нормализује се насиље и агресивност.

Неједнакости у друштвеним и приватним сферама које су последица очекиваних улога које се везују за припадност биолошком полу могу се превазићи само савезништвом, заједничким радом, дијалогом и једнаким учешћем оба пола у стварању истински равноправног друштва.