Поводом Европског дана жртава, а у циљу унапређења положаја, права и заштите жртава криминалитета у Србији, Покрајински заштитник грађана - омбудсман и Виктимолошко друштво Србије закључили су 21. фебруара 2017. године у Новом Саду Споразум о сарадњи.
Покрајински заштитник грађана - омбудсман и Виктимолошко друштво Србије подсећају да у Србији свакога дана велики број грађана и грађанки постане жртва неког облика криминалитета. Последице криминалитета тешко погађају свакога, а посебно осетљиве категорије, као што су жене, деца, стари, особе с инвалидитетом, припадници различитих националних група, ЛГБТ популације и других рањивих друштвених група. Упркос променама на законодавном и институционалном нивоу у вези са заштитом жртава, њихов положај у Србији још увек није задовољавајући. Србија још увек нема на одговарајући начин успостављен и финансиран систем подршке жртвама криминалитета, а постојећа помоћ и подршка још увек није на једнак начин доступна свим жртвама. Жртве нису довољно информисане о томе коме и на који начин могу да се обрате за помоћ и подршку, нити о томе шта могу да добију од државних служби и организација цивилног друштва. Такође, жртве су готово свакодневно изложене инструментализацији и злоупотреби од стране медија.
Отварање преговарачких поглавља 23 и 24 у процесу придруживања Србије Европској унији пред надлежне органе поставило је нове обавезе у погледу бављења жртвама. То подразумева даље унапређење законодавног оквира и његову хармонизацију са правним тековинама Европске уније, као и предузимање читавог низа мера предвиђених Директивом ЕУ о успостављању минималних стандарда о правима, подршци и заштити жртава криминалитета. Овим мерама, дефинисаним Акционим плановима за поглавља 23 и 24, жртвама криминалитета, рата и других облика страдања омогућава се то да своја права могу и фактички да остваре и да добију потребну помоћ, подршку и заштиту.
Полазећи од наведеног, позивамо доносиоце одлука и све надлежне институције да предузму потребне мере у циљу успостављања ефикасног система упућивања, информисања и пружања других видова помоћи и подршке жртвама криминалитета и других видова страдања, како би им се олакшао и обезбедио једнак приступ државним институцијама и организацијама цивилног друштва које им могу обезбедити помоћ и подршку. Такође је неопходно да надлежне институције створе услове за одрживо финансирање постојећих и оснивање нових служби за жртве. Уједно, позивамо медије да на приступачан и разумљив начин информишу грађане о различитим службама за помоћ и подршку жртвама које постоје у Србији.
Организација Европска помоћ жртвама (Victim Support Europe) је 1991. године, на предлог представника из Шведске, прогласила 22. фебруар Европским даном жртава са циљем да се последице које жртве криминалитета трпе учине видљивим широј јавности и да се друштво подстакне да ефикасније и потпуније заштити права жртава. Од тада се широм Европе овај дан обележава различитим манифестацијама. Виктимолошко друштво Србије је са обележавањем овог дана почело 2005. године.
Највећи број притужби грађанки и грађана Покрајинском заштитнику грађана - омбудсману, а у вези са којима се они овој институцији обраћају у уверењу да је она последња, па чак и једина инстанца од које ће добити помоћ или савет, тиче се егзистенцијалних питања из њиховог свакодневног живота. Ова питања по својој правној природи највећим делом спадају у домен економских и социјалних права. У свакодневном животу ова питања односе се на тешкоће са којима се грађани сусрећу приликом остваривања права на задовољење основних потреба, оних којима се мери нечији квалитет живота. Могућност остваривања права на здравствену и социјалну заштиту, образовање, зараду по основу запослења и хумане услове рада само су нека од основних права чији је остваривање, осим што је зајемчено Уставом, међународним и домаћим правним актима, утврђенои општеприхваћеним цивилизацијским мерилима људског достојанства.
Према подацима Републичког завода за статистку, у центрима за социјални рад у Републици Србији 2015. године било је регистровано готово 700.000 корисника, што чини око 10 одсто укупног становништва. Број становника у стању социјалне потребе, међутим, попут правно невидљивих лица, становника нелегализованих насеља, особа које живе или раде на улици, а који нису регистровани као корисници система социјалне заштите, за сада се може једино претпоставити.
Услед недовољне, непотпуне или неправовремене информисаности о њиховим правима, грађанима је често отежан приступ и услугама делатности од општег интереса, претежно комуналних и енергетских. Овом околношћу најтеже су погођене управо социјално рањиве категорије становништва, оне којима је стручна помоћ у приступу овим услугама неопходна. Са друге стране, из обраћања и притужби грађана стиче се утисак да постоји још доста простора за то да носиоци јавне власти грађане исцрпније и правовременије обавештавају о могућностима, условима и начину остваривања њихових права. Имајући у виду то да је поступање у интересу добробити грађана једна од дужности свих носилаца јавних овлашћења, пружање услуга у јавној сфери треба да се спроводи на начин који ће константно подизати свест целог друштва о потреби приближавања идеалу социјалне правде доступне свима, а посебно најрањивијим друштвеним групама.
Своју улогу у развијању такве друштвене свести, као и у образовању грађана о њиховим правима и начинима њиховог уживања, морају препознати сви сегменти друштва, а посебно они који се баве образовањем и информисањем. Грађани још од најранијег узраста морају развијати свест о томе да, уз дужност да се информишу о својим људским и грађанским правима и обавезама, имају и право на то да о питањима од јавног значаја буду истинито, објективно, потпуно и благовремено информисани од стране надлежних инстанци. У супротном, грађани неће у довољној мери користитити расположиве правне и институционалне механизме за уживање својих права, него ће, мислећи да они не постоје или не функционишу, све више прибегавати алтернативним ,али не нужно и законитим решењима, како би своја права остварили на начин који они доживљавају лакшим и економичнијим.
Због свега наведеног, концепт социјалне заштите не би се смео сводити превасходно на социјална давања и друга права регулисана прописима који искључиво или претежно уређују ову област. У законодавству Републике Србије постоје бројни инструменти предвиђени другим актима који су такође намењени смањењу финансијског оптерећења домаћинстава и појединаца, попут умањења цене комуналних услуга за одређене категорије становништва, а чијом се адекватном применом могу превазићи нека од ограничења која намећу расположиви ресурси у систему социјалне заштите.
Надлежни републички и покрајински органи крајем прошле године најавили су да ће 2017. година бити посвећена социјалној заштити. У оквиру активности које Покрајински заштитник грађана - омбудсман спроводи у области образовања о људским правима и питањима од значаја за њихово остваривање и промовисање, активности ове институције ће у 2017. години бити усмерене ка социјалним правима. Са нарочитом пажњом биће праћено функционисање механизама за остваривања права у области социјалне заштите и других облика социјалне сигурности као предуслова за остваривање начела социјалне правде. Покрајински заштитник грађана - омбудсман ће пажњу посветити и извештавању медија о овој области друштвеног живота, будући да се професионално јавно информисање о људским правима сматра једним од најзначајнијих корака ка остваривању поменутог начела.
Међународни дан људских права, 10. децембар, готово већ седам деценија повод је да се укаже на важност људских права и обевезу држава да обезбеде опште поштовање и примену људских права и слобода. Овај дан је и прилика да се осврне на значај признавања урођеног достојанства и једнаких и неотуђивих права свих чланова људске породице као темеља слободе, правде и мира у свету, како се наводи у Универзалној декларацији о људским правима, а нарочито на достигнути степен њиховог остварења у једном друштву. То се посебно односи на оцену стања људских права, а изнад свега на значај њиховог даљег унапређења путем јачања институција. Без развијања и правилног функционисања одговарајућих институционалних механизама за остваривање, заштиту и унапређење људских права, она би остала само слово на папиру.
Упркос томе што Универзална декларација о људским правима слободе и права грађана не дели на мала и велика, старија или новија, мање или више важна, могућности остваривања, заштите и унапређења људских права и даље су мање доступне појединим друштвеним групама. Особе које услед неке катастрофе, због сиромаштва, болести, свог узраста, пола или припадности некој мањинској друштвеној групи живе у страху за сопствени живот или егзистенцију своје породице и даље су бројне. Имајући ово у виду, питање је да ли се ове особе суштински могу назвати слободним и једнаким у достојанству и правима.
Степен развијености свести друштва по питању људских права управо је сразмеран његовом односу према онима који имају највише потешкоћа у њиховом остваривању и заштити. Међутим, мера у којој, како се наводи у првом члану Универзалне декларације, обдарени разумом и свешћу једни према другима поступамо у духу братства може се такође сматрати одразом степена друштвене одговорности. На Међународни дан људских права треба се подсетити да је та одговорност у случају грађана појединачна или колективна, а у друштву које себе назива савременим првенствено се огледа у функционисању институција.
Овогодишњи Светски дан детета Уједињене нације посветиле су деци којој су ограничене њихове личне слободе, док УНИЦЕФ, као један од симбола борбе за права детета, обележава 70 година од када је успостављен.
О деци се често размишља као о хомогеном колективитету, упркос томе што су она веома разнолика друштвена група. Начини и могућности остваривања, заштите и унапређења, али и кршења њихових права самим тим су такође разнолики. Међутим, оно чему савремена друштва треба да теже је то да у њима свако дете има једнаке могућности да оствари своја права и слободе, али и да добије одговарајућу подршку када је та права потребно заштитити. Један од предуслова за то је и приступ систему образовања у ком ће деца учити не само о својим правима, него и добити шансу да одлучују о сопственом животном путу. Међутим, подаци који се односе на образовање у јубиларном УНИЦЕФ-овом извештају о положају деце у свету под називом „Фер шанса за свако дете” такође су забрињавајући, будући да се процењује да до 2030. године чак 60 милиона деце школског узраста неће имати прилике да оствари право на образовање. Овим проблемом посебно су погођена деца из ромске заједнице.
Имајући у виду циљеве и мере Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године у области образовања, као и то да су прописима Републике Србије предвиђене афирмативне мере које се односе на упис ученика ромске националности у средње школе, Покрајински заштитник грађана - омбудсман управо спроводи истраживање којим се жели утврдити какву подршку обезбеђују и које активности јединице локалне самоуправе на територији АП Војводине спроводе како би се деца из ромских породица прво укључила у систем образовања, завршила обавезно школовање, а потом мотивисала и да га наставе у средњим и вишим школама и на факултетима. На тежак положај деце из ове заједнице указивала су и нека од ранијих истраживања институције, попут оних о спровођењу инклузије у систему образовања, дечјем просјачењу и могућности пријављивања пребивалишта на адреси центра за социјални рад. По окончању истраживања, Покрајински заштитник грађана - омбудсман ће надлежним органима упутити мишљење, односно препоруке за унапређење могућности остваривања права деце из ромске заједнице на образовање.
Светском дану детета, који се обележава од 20. новембра 1989. године, када је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила Конвенцију о правима детета, претходе још два дана посевећена правима деце. Комитет министара Савета Европе прогласио је прошле године 18. новембар за Европски дан заштите деце од сексуалног искоришћавања. Позивајући се на члан 19 и 34 Конвенције о правима детета, Фондација светског самита жена (WWSF), која окупља организације из целог света које се баве правима жена и деце, покренула је 2001. године иницијативу да се 19. новембар обележава као Светски дан превенције насиља над децом, њихове злоупотребе и злостављања.
Сваке године, половином новембра, политички, цивилни и медијски актери говоре о толеранцији. То је разумљиво, јер се 16. новембра обележава Међународни дан толеранције. Живимо у друштву чији чланови негују различите обичаје, усвајају различите културне обрасце, следе различита уверења и концепције животног добра, имају различите интересе и опречне циљеве. Таквом друштву толеранција је потребна зато што његовим члановима омогућује заједнички живот.
Одговор на разлике, међутим, није увек афирмативан. У позадини негативног односа према разликама стоји уверење да је толеранција знак слабости. Таква уверења својим начином понашања често подупиру јавни, медијски експонирани актери, али и анонимни појединци. Жилавости поменутих уверења погодује преовлађујућа политичка култура, као и вишегодишња криза, већ тиме што брутализује односе у друштву. Стога и не чуди, што подршка толеранцији еродира, а људски живот губи вредност коју би требао да има.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман жели да истакне и доносиоце одлука подсети на то да толеранција није само став, него и чин и да, у више наврата давана обећања о нултој толеранцији према насиљу, криминалу, корупцији и дискриминацији обавезују. Толеранција не чини живот лепшим, она га чини могућим. О томе би, суочени са бруталним сценама свакодневице, посебно морали да воде рачуна они којима је поверено друштвено вођство.
Привржен доследној заштити људских права, Покрајински заштитник грађана – омбудсман ће, као што је то и до сада чинио, настојати да у границама својих надлежности допринесе оспособљавању грађана за одговоран и толерантан живот у плуралистичком друштву.
Фотографија: Интернет
