Овогодишњи Међународни дан породице посвећен је обезбеђивању услова за здрав живот и промовисању добробити свих чланова породице, укључујући и старије особе.
Протеклих година, на нивоу државе, АП Војводине и јединица локалне самоуправе на њеној територији, уведене су различите подстицајне мере за побољшање материјалног положаја породица с децом. Предвиђене мере помоћи породици, између осталог, обухватају палијативну негу, посебну здравствену заштиту деце, трудница и породиља, обезбеђивање личног пратиоца детету и ученику у области социјалне заштите. Уз то, у области радних односа жене имају право и на накнаду зараде за време породиљског одсуства и одсуства ради неге детета. Међутим, искуства грађана који се Покрајинском заштитнику грађана - омбудсману обраћају својим притужбама, као и анализе и истраживања која је институција спровела у надлежним органима управе и службама, сведоче о томе да ове мере нису значајније допринеле оснаживању породице, нити ублажиле економску и психолошку цену родитељства.
У Годишњем извештају за 2015. годину, Покрајински заштитник грађана - омбудсман указује на то да је у Републици Србији дошло до погоршања целокупне социјалне ситуације становништва и повећања сиромаштва, што за собом повлачи низ других проблема, те напослетку и угрожавање људских права. Породица у оваквим друштвеним околностима изложена је низу ризика, почевши од потешкоћа у вези са задовољавањем основних егзистенцијалних потреба својих чланова, преко проблема у остваривању права на квалитетну здравствену и социјалну заштиту, образовање и рад, па све до тога да и запослени родитељи тешко успевају да ускладе своје породичне и професионалне обавезе. Ове околности погађају све чланове породице, а нарочито децу, жене и старије особе. Изазови су утолико већи уколико је реч о самохраним и једнородитељским породицама, као и старачким домаћинствима.
Узајамни однос породице и друштва је динамичан, а промене које се дешавају у њима функционишу по принципу повратне спреге. Развијена друштвена заједница налаже креирање и унапређење програма и прописа по мери породице и интересу добробити свих њених чланова појединачно. То подразумева и јачање капацитета локалних заједница за пружање подршке породици, али и конкретне и корените промене у свим сегментима друштвеног живота усмерене на оснаживање родитеља и радно способних чланова породице. Неке од мера које би томе допринеле су увођење флексибилног радног времена, пружање подршке родитељима у обезбеђивању одговарајуће неге и здравог развоја њихове деце, промовисање већег степена укључивања очева у бригу о деци и равноправног учешћа мушкараца и жена у породичним обавезама, укључујући и бригу о старијим члановима породице.
Поруке којима се обележава 9. мај, Међународни дан победе над фашизмом и Дан Европе, данас су једнако актуелне као и у време када су се одиграли догађаји који су довели до тога да овај датум буде међународно препознат.
У светлу европских интеграција, Дан Европе грађанкама и грађанима се доима као актуелнији, будући да се односи на нешто у шта су и сами укључени, чему и сами свакодневно сведоче. Измене и осавремењавање прописа, као и иновације у функционисању органа управе чине тек мали, али јавности очигледан део настојања да савремена Европа, од пуког геофизичког, прерасте у складно функционишући социокултуролошки и политички простор. Остваривање, заштита и унапређење људских права на том путу и даље остају један од највећих изазова, нарочито са аспекта примене и поштовање начела добре управе и функционисања правне државе.
Данашња европска и домаћа кретања, нарочито у светлу прилива великог броја избеглица и миграната, једнако релевантним чине и Међународни дан победе над фашизмом. Више од седам деценија од дана који у савременом свету симболизује победу над идеологијом заснованом на дискриминацији и кршењу људских права, европским простором поново одзвањају захтеви за пооштравање услова за улазак у земље Европске уније, подизање ограда, затварање граница и депортације.
Одговорност за садржај поруке 9. маја лежи на свакој грађанки и грађанину који себе доживљава становником савременог европског простора, оног чијем стварању су допринела оба догађаја која се овог дана обележавају. Од грађана Европе зависи да ли ће се 9. мај у будућности обележавати више као празник цивилизацијског напретка, или борбе против ретроградних идеја.
Као и претходне године, овогодишње обележавање 3. маја, Међународног дана слободе медија пратиће, барем према извештају Фридом хауса, констатације о забрињавајућој ерозији медијских слобода.
До подривања медијских слобода у једном друштву доводе активности различитих актера – политичара, оглашивача, локалних моћника и других. Свима њима потребни су медији: једнима као средство политичке борбе, другима ради рекламе, трећима као огледало приватне моћи.
Ограничавањем медијских слобода не крше само права новинара. Последице рестрикција медијских слобода су далеко шире и погађају све припаднике једне заједнице. Грађанима су потребни медији како би благовремено дошли до објективних и исцрпних информација о заједници у којој живе и активностима њених актера. Право грађана на истинито, потпуно и правовремено обавештавање загарантовано је Уставом Србије. Кршењем тог права грађанима се поред осталог ускраћују информације о приликама у друштву и функционисању власти које су им важне за доношење одлука у неретко хаотичној друштвеној реалности. Тиме се у друштву слабе демократске, а јачају ауторитарне тенденције.
Уверен у важност медијских слобода у очувању мира, друштвеног развоја, дијалога и функционисања демократије, Покрајински заштитник грађана - омбудсман сматра неприхватљивим сваки покушај да се слобода медија ограничи, а аутономија и независност новинара доводе у питање. Користећи прилику да новинарима и медијским посленицима честита њихов празник,Покрајински омбудсман уједно властима скреће пажњу на њихову обавезу да новинарима омогуће да неометано и слободно обављају свој посао, без цензуре, уцена, притисака и страха за своју сигурност и безбедност.
Извештај Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана за 2015. годину, али и посете мањим насељеним местима на територији АП Војводине и разговори са грађанкама и грађанима указују на то да су њихова права везана за рад једна од најугроженијих.
Незапосленошћу је у Србији непосредно угрожено око 10 одсто од укупног становништва. Упркос увреженом мишљењу да су данас они који имају било какав посао на неки начин „повлашћени”, њихове могућности избора такође су веома ограничене. Велики број грађана једва да има утицаја на то да ли ће обављати ону врсту посла која одговара њиховој стручној спреми, жељама и способностима. Још мање утицаја запослени имају на то колико и да ли ће за обављени посао уопште бити плаћени, као и на то да ли ће им послодавац уплаћивати порезе и доприносе по основу радног односа.
Запослени у великом броју случајева раде под нехуманим условима, често прековремено, без права на дневни, недељни и годишњи одмор. Накнада за прековремени рад или рад у дане празника такође им се ретко исплаћујуе. Постоји чак и пракса да се, пре ступања у рад, будући запослени приморавају да потпишу тзв. бланко отказе, а које касније послодавци користе да би се решили радника које из било ког разлога сматрају сувишнима или непожељнима. Примање младих жена у радни однос изузетно је отежано из страха послодаваца да ће оне постати мајке и користити породиљско одсуство. Труднице и породиље бивају отпуштене упркос законској гаранцији да радни однос не сме да им престане до повратка са породиљског одсуства. Инспекцијски органи, упркос свему поменутом, не врше контролу послодаваца, синдикати су немоћни. Обесхрабрени оваквом ситуацијом, грађани се ретко и нерадо обраћају надлежним инспекцијама, страхујући да ће изгубити и оно мало прихода које остварјују.
Поводом 1. маја, Међународног дана рада, Покрајински заштитник грађана - омбудсман подсећа на то да кршење права по основу радног односа са собом повлачи и кршење, односно онемогућавање остваривања читавог низа других Уставом гарантованих права грађана. Кршење права запослених по основу рада, али и оних из области пензијског осигурања, заштите физичког и психичког здравља, као и права на здравствену и социјалну заштиту, посредно угрожава и припаднике свих оних друштвених група које, у данашње време можда више него икада раније, највише зависе од прихода радно способних чланова породице - децу, старије, оболеле и друге особе које нису способне за рад.
Тема овогодишњег дана Међународног дана деце која живе и раде на улици је идентитет. Деца која живе и раде на улици представљају једну од најрањивијих и вишеструко дискриминисаних друштвених група. Уколико им друштво не помогне, таква деца често постају лица без формалноправног идентитета, чиме им се ускраћује приступ образовном, здравственом и систему социјалне заштите, а касније тржишту рада, тако да она за друштво као и да не постоје. Уз то, ова деца неретко су у ситуацији да буду изложена и интервенцијама полиције, нападима од стране одраслих грађана и вршњака, а чак и после интервенције надлежних велики број њих се, уколико не добије одговарајућу подршку, враћа животу и раду на улици. Овакво стање коси се са основним начелима остваривања, заштите и унапређења људских и дечјих права.
Порајински заштитник грађана - омбудсман подсећа на то да су деца која живе и раде на улици најмање одговорна за свој положај. То, међутим, не значи да њихов глас не треба да се чује, нити да она немају чиме да допринесу друштву у којем живе. Истраживање Покрајинског омбудсмана о дечјем просјачењу спроведено 2011. године показало је да ова деца најчешће долазе из породица у којима их родитељи запостављају, занемарују, па чак и злостављају, а неретко су, заједно са родитељима и вршњацима, укључена и у рад организованих група које свој рад заснивају на њиховој експлоатацији. Добар пример настојања да се омогући остваривање њихових права и промовише њихова социјална инклузија представља рад свратишта за децу која живе и раде на улици.
Међународни дан деце која живе и раде на улици обележава се од 2011. године на иницијативу међународне организације ЦСЦ са седиштем у Великој Британији. Конзорцијум за заштиту права детета је светска мрежа покренута са циљем да се деци која живе и раде на улици пружи прилика да се и њихов глас чује, да се промивишу њихова права и унапреде њихови услови живота. Мрежу чине међународне, државне или локалне организације, појединке и појединци из преко 80 земаља који се залажу за то да Уједињене Нације овај дан уврсте у свој званични календар међународних дана, а до сада је ову иницијативу подржало преко 3.000 људи.
