Светски дан хосписа и палијативне неге обележава се сваке године друге суботе у октобру на иницијативу Светског савеза хосписа и пружалаца услуга палијативне неге (The World wide Hospice Palliative Care Alliance). Овај дан обележава се с циљем подизања свести и разумевања људи којима је потребна палијативна нега, као и повећање доступности хосписа и палијативне неге у свету. Будући да се палијативно збрињавање најчешће доводи у везу са старијим особама, ове године дан хосписа и палијативне неге посвећен је „невидљивим пацијентима“ као што су деца, припадници ЛГБТ популације, затвореници, војници, особе које живе у сеоским срединама.
Палијативно лечње и нега подразумевају активно и усаглашено залагање тима стручњака (лекара, медицинских сестара/техничара, психолога, социјалних радника, духовника, волонтера) у бризи и пружању подршке онима који болују од тешких и неизлечивих болести и њиховим породицама. Сврха палијативног збрињавања је у томе дасе очува што већи квалитет живота пацијената и њихових породица, без обзира на то да ли се збрињавање пружа код куће или у болници.
Покрајински заштитник грађана – омбудсман је 2013. године започео истраживање остваривања права пацијената/пацијенткиња оболелих од неизлечивих болести. Уочено је део активности у циљу обезбеђивања квалитетније услуге палијативног збрињавања, планираних Стратегијом за палијативно збрињавање Републике Србије, остао нереализован. Две године касније, 2015. спроведено је ново истраживање у здравственим установама на свим нивоима зздравствене заштите у АП Војводини са циљем да се установи да ли су у међувремену унапређене здравствене услуге пацијентима којима је потребна палијативна нега.
Покрајински заштитник грађана је на основу прикупљених информација закључио да увођење услуге палијативног збрињавања и неге у Војводини тече споро. Палијативну негу пружају службе кућног лечења и неге у 63 одсто домова здравља у Војводини, а на секундарном нивоу здравствене заштите јединице за палијативно збрињавање постоје у болницама у Суботици, Зрењанину, Сомбору и Кикинди.
Највећи проблем у обезбеђивању и пружању одговарајуће палијативне неге пацијентима представља недостатак лекара и медицинских техничара/сестара, као и немедицинског особља (психолога, фармацеута, социјалних радника). Уз то, постоји потреба за обуком већег броја здравствених радника, а 80 одсто домова здравља наводи да им недостаје и одговарајућа опрема, простор, лекови и возила како би палијативну негу и лечење пружали на одговарајући начин.
Истовремено, потреба за палијативним лечњем и негом у Србији и Војводини све је већа, чему доприносе и демографски трендови и све већа заступљеност старијих међу становништвом. Потреба за овим видом здравствене заштите настаје и као последица све већег броја оболелих од болести које имају прогресивни ток (кардиоваскуларних и малигних болести, шећерне болести, неуромускуларних и цереброваскуларних болести), ХИВ/АИДС, саобраћајног трауматизма и друго, а међу „невидљивим пацијентима“ налазе се и деца. Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине препознао је овај проблем, те је у овој установи у току процедура за измену организационе структуре ради формирања јединице за палијативну негу.
Извештај о истраживању „Организација палијативног лечења и неге и остваривање права на здравствену заштиту у области палијативног лечења и неге на подручју АП Војводине“ доступан је на сајту Покрајинског заштитника грађана.
Међународни дан старијих особа обележава се 1. октобра, а након што је Генерална скупштина УН крајем 1990. године усвојила Резолуцију 45/106 у којој се наглашава важност осигуравања животног окружења које се може прилагодити потребама и способностима становника у тзв. трећој узрасној доби.
Институција Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана се од свог оснивања бави људским правима старијих особа, а од 2011. године укључена је у и рад Националног превентивног механизма (НПМ-а) у области остваривања, институционалне заштите и унапређења њихових права. Посете установама чије услуге користе старије особе, као и рад по притужбама грађанки и грађана, указује на то да је у нашем друштву заступљена дискриминација старијих особа која отежава, па чак и онемогућава остваривање њихових права.
Дискриминација старијих особа огледа се у неколико области живота, а неретко почиње већ у породици. Старије особе најчешће се жале на занемаривање и злоупотребу њихових права, а њихове жалбе односе се превасходно на право на располагање имовином и новцем, којима други чланови породице располажу без њиховог знања и пристанка.
Због њихове старосне доби старијим особама се често ускраћују могућности коришћења појединих услуга здравствене заштите, чак и када оне постоје и када они на њих имају законско право. У ову врсту кршења права спада, на пример, одбијање службе хитне медицинске помоћи да изађе на позив грађана, а након што сазнају да је у питању старија особа. Поједине установе здравствене заштите избегавају, па чак и одбијају да хоспитализују старије особе.
Услуге које старије особе добијају у установама социјалне заштите не одговарају увек прописаним стандардима. Квалитет услуга варира од установе до установе и због непостојања специфичних, односно непримењивања постојећих прописа, као и недовољно развијеног система надзора над радом установа. Пример за то су нерегистровани домови за смештај старијих лица којима надлежни инспекцијски органи имају отежан приступ, а што може довести до злоупотребе права ових лица, па и нечовечног поступања према њима. Активности Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у овој области допринеле су и томе да је од 2014. године до данас од стране надлежних органа затворено 13 нерегистрованих домова за старије особе.
Напослетку, права старијих особа крше се и тиме што у постојећем систему установа не постоје одговарајуће услуге. Нарочито неповољна ситуација је у сеоским срединама где старије особе чине већи део популације, а где институционална подршка често недостаје или је слабо обезбеђена. Пример за то је и чињеница да домови здравља у великом броју немају основане службе за кућно лечење и негу које би обезбеђивале палијативну заштиту и бригу о старијим пацијентима. Према подацима Министарства здравља, око 60% домова здравља нема овакву посебну организациону јединицу, док резултати најновијег истраживања Покрајинског заштитника грађана указују на то да око 35% војвођанских домова здравља нема овакву организациону јединицу.
Подаци Уједињених нација током протекле деценије указују на то да становништво Србије спада међу пет најстаријих на свету. Резултати пројекција Републичког завода за статистику за период 2011–2041. указују на то да ће се у наредних тридесет година тренд старења становништва у Србији наставити. Особе старије од 65 година чине преко 18 одсто популације, а очекује се да ће за 30 година преко једне четвртине становништва Србије достићи ову старосну доб. Демографска слика становништва у АП Војводини, односно Републици Србији налаже већи ангажман свих релевантних друштвених чинилаца како би се унапређењу могућности остваривања и заштите људских права старијих особа посветила додатна пажња. Посебну пажњу потребно је посветити превенцији кршења права ове популације и откривању оваквих случајева, као и санкционисању оних који то чине.
Овогодишњи Међународни дан младих посвећен је њиховом грађанском ангажовању. Овај вид ангажовања, као и партиципација младих у друштвеном животу чине окосницу одрживог развоја. Упркос томе, могућности већине младих у свету да се ангажују у свим друштвеним сферама су много мање од оних које они заслужују или би их желели.
Судећи према сазнањима организације Уједињених нација, у земљама чланицама се у последње време све више пажње поклања формалноправном оквиру и програмима усмереним ка ангажовању младих у друштву. Правима младих све активније се баве како државни органи на свим нивоима, тако и организације цивилног друштва, млади и истраживачи и истраживачице у разним областима.
Искуство у раду по притужбама грађанки и грађана Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у области права детета, у оквиру којих се институција бави и заштитом, остваривањем и унапређењем права младих, указују на то да корен проблема недовољне мотивисаности младих за грађанско ангажовање лежи у изузетно неповољним околностима и ограниченим могућностима остваривања права како деце, тако и младих, првенствено у образовној и социјалној сфери. Младима из вишеструко маргинализованих друштвених група ове могућности су врло често потпуно ускраћене.
Међу околностима које доприносе оваквом стању су како оне системске природе, попут недовољне примене прописа који се односе на права младих, релативно једнострани однос друштва према правима и интересовањима младих, као и лични разлози појединаца и појединки у чијем корену је, уз социјално-економске разлоге, врло често и одсуство свести о сопственим правима и могућностима њиховог остваривања и заштите. Приморани на то да уз помоћ својих породица и вршњака свакодневно подмирују тек најосновније животне потребе, велики број деце и младих, често је у ситуацији да пропушта прилике за сопствени развој и развијање свести о томе на које начине учествовање у животу шире заједнице доприноси повећању квалитета живота у њој.
Најновије истраживање Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана о остваривању права детета и ученика на личног пратиоца на територији АП Војводине илуструје ову тврдњу. Истраживањем је утврђено да је до јуна 2015. године само шест јединицалокалне самоуправе у АП Војводини, уз постојеће одлуке којима је обухваћено и ово питање, донело и посебне правилнике којима се ближе уређује искључиво питање ангажовања личних пратилаца, а који су усклађени са правилницима министарстава. Оно што у вези са овим правом није ближе уређено законима и подзаконским актима у области социјалне заштите и образовања, препуштено је сналажљивости, креативности, организованости и могућностима јединица локалне самоуправе, као и родитеља и старатеља особа којима је ова врста подршке потребна.
Након увида у извештај о истраживању, Министарство просвете, науке и технолошког развоја обавестило је Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана да је сагласно са закључцима и препорукама у извештају, те да ће ово истраживање бити од користи у планирању и реализацији консултативних састанака Групе за социјалну инклузију овог министарства и других надлежних државних органа.
Покрајинског заштитник грађана - омбудсман подсећа да је сврха права на личног пратиоца детету и ученику непосредно повезана са могућношћу партиципације деце и младих у животу заједнице. Остваривање овог права требало би да омогући што самосталније и продуктивније задовољавање личних потреба, обављање активности и испуњавање обавеза, да олакша комуникацију са околином и предупреди или отклони последице социјалне искључености. Истовремено, лични пратилац представља посредну подршку и родитељима, породици, наставницима и школи. Под условом да се обезбеђује на адекватан начин, ова врста подршке битно утиче на квалитет живота свих њих и омогућава им да се у већој мери посвете како детету које тек треба да стаса у младу особу, тако и различитим личним и професионалним улогама. Све ово такође су нужни предуслови за развијање грађанске свести младих и њихов каснији квалитетан ангажман у заједници.
Млади свој дан обележавају већ петнаест година, а након што је у децембру 1999. године усвојена резолуција Уједињених нација којом се, на препоруку Светске конференције министара одговорних за младе, 12. август проглашава Међународним даном младих.
Поводом повећања броја миграната на северу АП Војводине, заменик Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана Стеван Арамбашић посетио је јуче Кањижу.
Циљ посете био је да се утврди у којој мери су локална самоуправа и остали надлежни органи, установе и организације у Кањижи могућности да обезбеде остваривање права миграната која су им загарантована међународним документима и домаћим прописима. Посебна пажња посвећена је остваривању права на правну помоћ и преводиоца, као и на здравствену заштиту.
Заменик Арамбашић разговарао је како са мигрантима, тако и са представницима кањишке полиције, дома здравља, Црвеног крста, центра за социјални рад и локалне самоуправе.
Представници полиције истичу да преко 90 одсто миграната долази из Сирије и да већина њих, најчешће са породицама, беже од рата, односно војне обавезе и то првеенствено пут Немачке и Шведске. Дневно у Кањижу пристиже од 700 до 1.000 миграната, најчешће поподневним и вечерњим аутобусима. Ту се обично задржавају око 12 сати, а потом ноћу организовано, у колонама од по неколико стотина, по улицама и асфалтним путевима крећу ка граници са Републиком Мађарском, а што представља изузетан безбедносни ризик како по саме мигранте, тако и по возаче. 
Од почетка 2015. године полиција у Кањижи је процесуирала 6.072 лица на путу ка Европској Унији, од којих је њих 2.991 било и у поступку реадмисије. У поступање су укључени и тужилаштво и погранична полиција. Током поступка се породице не раздвајају. Свако поступање по основу Закона о страницма води се као посебна мера, те је у том смислу у Кањижи током 2015. године донето укупно 21.126 мера. Поређења ради, на нивоу целе Србије ове године је донешено укупно 74.086 мера, док је прошле године у Кањижи у поступцима према странцима и лицима из реадмисије обрађено укупно 1.278 лица којима је изречено укупно 868 мера.
Локална самоуправа, заједно са осталим органима, установама и организацијама које је заменик Арамбашић посетио, изразила је забринутост првенствено из два разлога. Изградња ограде на граници са Мађарском успориће прелазак миграната у ову земљу и повећати број оних који се задржавају у пограничним општинама. То би могло довести до пораста тензија између локалног становништва и миграната, а што би довело до нарушавања безбедносне ситуације у овим општинама. Без обзира на то што се ови људи стално мењају због тога што се у месту не задржавају ни 24 сата, грађанке и грађани Кањиже њихово присуство доживљавају као велику, константну безбедносну претњу и сметњу са аспекта свакодневних активности, укључујући и оне привредне. Кањижа је туристичко место, а откако у месту бораве мигранти ова активност у месту је практично замрла.
Грађанке и грађане Кањиже највише брине то што у месту не постоји јавни тоалет. Последице нехигијенског обављања нужде по скровитијим улицама и јавним зеленим површинама у Кањижи потенцијално су алармантне са здравственог аспекта. Будући да су надлежности, овлашћења, могућности локалне самоуправа у оваквим ситуацијама реалтивно ограничене, а доступни материјални и људски ресурси у Кањижи већ готово потпуно исцрпљени, велики разлог за забринутост представља и предстојећа зима и чињеница да је мигрантима потребно обезбедити адекватне елементарне услове за боравак и одржавање личне хигијене.
Надлежнима у Кањижи од прошле недеље помажу и два преводиоца за арапски језик које је обезбедила једна међународна хуманитарна организација. У општини је успостављен локални Савет за миграције, а ових дана би у згради полицијетребало са радом да почне и локална канцеларија за мигранте у којој би им током 24 часа биле доступне услуге правне помоћи, преводилаца, здравствене и социјалне заштите и хуманитарне помоћи. Успостављање прихватне станице за мигранте на вашаришту у Општини Кањижа тек је у повоју, у шта се током јучерашње посете уверио и заменик Арамбашић.
У Центру за социјални рад у Кањижи истичу да са четири стручна радника за све послове центра не могу да постигну да на одговарајући начин спроводе ни поступке који се тичу других грађанки и грађана. Откако су у општину почели да пристижу мигранти, центру је од суда за прекршаје достављено 248 решења донетих у поступцима против малолетних миграната без учешћа центра, као органа старатељства, у овим поступцима. Даљи поступци у овим случајевима решавају се уз максимално настојање да се поштују сви постојећи, често чак и противречни, прописи.
Локални Црвени крст сматра да хуманитарна ситуација у Кањижи за сада ипак није алармантна. Потврђујући да сви надлежни чине све што је у њиховој моћи да се живот у свих 12 насељених места у Општини Кањижа одвија неометано, у Црвеном крсту наводе и да је тренутна ситуација резултат немара локалне средине у једнакој мери колико и о повећаног броја миграната. Као пример ове своје тврдње наводе чињеницу да у центру Кањиже или на неком другом адекватном месту још увек не постоји одговарајући санитарни чвор, јавни тоалет и приступ пијаћој води који би мигранти слободно и неометано користили.
Мигранти се Дому здраља најчешће обраћају у вечерњим часовима и то са притужбама на болове у ногама и на умор. Понеки од њих траже и лекове и у том случају, уколико је то потребно, добијају рецепте, али лекове морају сами да купе. Озбиљнијих здравствених стања у овој популацији до сада није било. Одштампани примерак обрасца на ком се налазе подаци о поступању лекара шаље се осталим надлежним службама, заједно са фотокопијом евентуалне постојеће медицинске докуемнтације. Уз непостојање података о томе да ли су мигранти прошли одговарајуће поступке имунизације у својој или у некој од успутних земаља, са медициснког становишта велики проблем представља и ограничен капацитет и ресурси локалне медицинске службе, као и референтних болница.
Заменик Арамбашић посетио је и вашариште на ком се припрема локални прихватни центар. Тамо се сусрео са представницима Комесаријата за избеглице који су ангажовани иу прихватном центру у Прешеву, а који су дошли да помогну у успостављању прихватилишта у Кањижи. На тој жицом ограђеној локацији, на улазу у ово насељено место према Хоргошу, за сада постоји један велики шатор у ком може привремено да се склони око 300 особа, један мањи који може да послужи као санитет, као и један стари контејнер са два тоалета. Из локалне самоуправе добијена су уверавања да ће ово прихватилиште бити оспособљен у најкраћем року и да ће у њему бити одговарајући извор пијаће воде, санитарни чвор и веза са центром града. Све надлежни у Кањижи су своју међусобну сарадњу оценили као изузетну, упутивши уједно и апел покрајинским и републичким органима да учине све што је у њиховој надлежности како ситуација у вези са мигрантима у пограничним општинама на граници са Републиком Мађарском не би прерасла у хуманитарну кризу.
Мигранти са којима је заменик Арамбашић разговарао истичу да током боравка у Србији нису имали непријатности, а за представнике и представнице државних органа са којима су долазили у контакт, као и за грађане и грађанке које су успут сретали имају само речи хвале.
„Побегли смо од рата. Док нисам прешао преко Арапског мора нисам се осећао као људско биће. Тек ту ми је једна жена дала ципеле јер сам био бос. Што смо ближе Европи, све се више осећамо као људи јер према нама у вашој земљи тако поступају. Идемо код мог брата у Немачку,” рекао је један од миграната у кањишком градском парку, показујући на своју шесточлану породицу са двоје мале деце и два тинејџера.
Мучење и други облици нехуманог и нечовечног поступања могу се догодити на сваком месту, али су нарочито опасни када се ради о особама које су лишене слободе. Међу њих у одређеним ситуацијама спадају и корисници и кориснице установа социјалне заштите. Тренутно стање у вези са формално-правним оквиром за њихово лишавање слободе и касније поступање према њима, нарочито у ситуацијама када услед неког обољења својим понашањем могу угрозити себе или друге, представља област у којој може доћи до кршења људских права.
Установе социјалне заштите у Републици Србији, односно Аутономној покрајини Војводини немају посебан правилник за примену мера физичког спутавања и изолације корисника и корисница чије здравствено стање је такво да може довести до њиховог самоповређивања или повређивања других лица у њиховом окружењу. Покрајински заштитник грађана - омбудсман спровео је истраживање „Примена мера физичког спутавања и изолације у установама социјалне заштите у АП Војводини” како би утврдио у којој мери и на који начин се ове мере спроводе под постојећим условима, ко одлучује о њиховој примени, те да ли се о њима обавештавају заступници корисника и друге надлежне институције.
Истраживање је спроведено у 25 војвођанских установа социјалне заштите, односно домова за смештај различитих категорија корисника (старијих особа, деце, душевно оболелих и лица ометених у менталном развоју или лица са сензорним сметњама). Његови резултати указују на то да се рестриктивније мере физичког спутавања и изолације корисника и корисница примењују релативно ретко и само као крајња мера у случају особа које би својим понашањем могле угрозити сопствену или безбедност других лица. Истраживањем је такође утврђено да се поступак одлучивања о примени ових мера, као и начин њихове примене, разликује од установе до установе.
„Установе социјалне заштите све ово време немају јасно дефинисан правилник о мерама поступања са корисницима у агитираном стању, што представља озбиљан проблем. Недоречености на том пољу су довеле до опште несигурности радника који су у непосредном контакту са корисницима,” речи су директора једне од установа које су учествовале у истраживању. С обзиром на различите потребе и разна здравствена стања и обољења која се јављају код старије популације, испитаници такође сматрају да је оправдано и неопходно да се мера физичког спутавања и изолације лица смештених у установе социјалне заштите посебно и детаљно уреди у оквиру прописа у овој области.
„Законска регулатива уводи јасна правила - обавезност и једнообразност поступања по установљеним нормама. На тај начин се грешке своде на најманју могућу меру,” истиче једна од испитаница. У недостатку одговарајућег правилника, Покрајински заштитник грађана - омбудсман се током истраживања у великој мери руководио одредбама Правилника о ближим условима за примену мера физичког спутавања и изолације лица са менталним сметњама која се налазе на лечењу у психијатријским установама. Међутим, овај правилник регулише потупање у здравственим установама и у односу на само једну специфичну групу корисника, што значи да није у потпуности примењив у установама социјалне заштите, нити му је то намена.
Уз непостојање одговарајућег правилника, испитаници су указали и на нерешено питање смештаја лица ометених у менталном развоју која, поред ове врсте ометености (најчешће лаког степена), имају потребу и за психијатријским третманом. У Србији не постоји установа која има услове за адекватан смештај таквих особа, те оне бивају представљене као особе тежег степена ометености и упућене у било коју установу социјалне заштите, без обзира на то што постојеће установе објективно нису у могућности да им пруже адекватан третман. Посебан изазов у вези са доношењем јединственог правилника о условима за примену физичког спутавања и изолације у установама социјалне заштите представљаће и чињеница да међу њиховим корисницима постоје велике разлике у погледу узрасних група (од деце до старијих лица), као и физичког и менталног здравственог стања корисника (од потпуно здравих особа до оних са тешким обољењима).
Покрајински заштитник грађана - омбудсман ће наставити са праћењем остваривања људских права корисника установа социјалне заштите, очекујући да ће овим и наредним истраживањима, као и посећивањем установа, допринети уређењу ове области у светлу најаве израде новог закона о социјалној заштити.
