Саопштење поводом 1. октобра, Међународног дана старијих особа - Учестало кршење права старијих лица

Повећање броја старијих лица у Србији довело је протеклих година и до повећања броја приватних домова за старе. Искуство Покрајинског омбудсмана показало је да чак и у онима који су регистровани у складу са прописима постоје неправилности у раду које указују на системске проблеме и могућност злоупотребе и кршења права старијих лица.

Према подацима пописа из 2011. године у Републици Србији живи нешто више од седам милиона грађана. Старијих од 65 година има преко милион, што чини више од 17 одсто становништва. Просечна старост становника Србије је преко 42 године. Број становништва у Србији смањен је за више од четири одсто у односу на попис из 2002. године. Просечна старост повећана је за две године, а особа старијих од 65 година је за три процента више од оних млађих од 15 година. Ови подаци указују на то да је неопходно обратити посебну пажњу на популацију старијих од 65 година, као и на начин на који се друштво, односно институције и установе односе према старијим особама, нарочито онима којима је смештањем у овакве установе из било ког разлога ограничена слобода кретања.

Према подацима Покрајинског завода за социјалну заштиту из 2010. године, око две трећине корисника геронтолошких центара и домова за смештај старих лица на територији АП Војводине чине особе старосне доби од 70-90 година, док је број особа узраста од 65-70 година тек 13 одсто. Особе старије од 65 година такође чине од 8-17 одсто корисника и корисница домова за смештај одраслих лица, укључујући и домове за особе са чулним оштећењима, оне ометене у развоју и домове за смештај душевно оболелих лица.

Током редовних обилазака ових установа и извештавањем о њима надлежнима, али и стручној и најширој јавности, Стеван Арамбашић, као заменик покрајинског омбудсмана задужен за ову област, указује на разне проблеме у поступцима који претходе смештају старијих лица у овакве установе, као и на положај и третман ових особа у њима. Административни поступак који спроводе центри за социјални рад приликом смештања корисника у државне установе је сложен и подразумева прибављање разних докумената. Због попуњености капацитета ових установа, тај поступак се често завршава уврштавањем старијих особа на листе чекања, чије је трајање неизвесно. Међутим, често је сасвим извесно да ће старије особе у таквим установама остати трајно, до краја свог живота. Велики број њих такође има старатеље који их ретко обилазе, те су стога, као запостављени од стране родбине, пријатеља и старатеља, веома подложни злоупотребама њихових права од стране лица која су са њима чешће у контакту. С обзиром на попуњеност капацитета мреже установа социјалне заштите које је установила Влада Републике Србије, односно надлежни орган АП Војводине, као и на постојеће листе чекања, институција Покрајинског омбудсмана одлучила је да посећује и домове који нису у овој мрежи, односно приватне домове за смештај старих лица, а које су на основу решења надлежног покрајинског секретаријата основала физичка лица.

Приватним домовима је током ових посета указано на то да је неопходно да у документацији имају својеручно потписану изјаву корисника о сагласности са смештајем у дом. Ово је изузетно значајно у случајевима када се жели избећи смештање корисника у домове против њихове воље, као и у случајевима особа која такву одлуку не могу саме да донесу, попут, на пример, дементних, оболелих од алцхајмерове болести или особа које је потребно лишити пословне способности и доделити им старатеља. У појединим случајевима у досијеима не постоји ниједан документ потписан од стране самог корисника иако корисник није лишен пословне способности. Осим што није потписана сагласност, уговори о смештају закључују се између дома и родбине, те се управа дома према родбини, односно даваоцима издржавања опходи као да су старатељи корисника, не поштујући вољу самог корисника, а што је Покрајински омбудсман оштро критиковао.

Иако је чланом 38 Правилника о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите прописано да је пружалац услуге дужан да има стално запосленог социјалног радника, у приватним домовима је то реткост. Социјални радник се у њима најчешће ангажује на основу уговора о делу, а на основу ког послове за потребе дома обавља тек неколико сати недељно. Овим поводом Покрајински омбудсман такође сматра да је пожељно да социјални радници у овим домовима не буду у радном односу у месно надлежним центрима за социјални рад, јер се тиме отварају могућности за евентуалне злоупотребе.

У појединим домовима такође је уочено да директор дома са корисницима закључује уговоре о поклону чији је предмет непокретност. Уколико за овакав уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства, Закон о наслеђивању прописује да је ништав уговор у коме се о примаоцу издржавања стара давалац који је физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности (нпр. медицинско особље, болнице, различите агенције и слично) свакако већ стара о њему. Имајући у виду члан 66 Закона о облигационим односима, такође се поставља питање и да ли уговори о поклону склопљени између директора дома и корисника представљају привидне, односно симуловане уговоре којима се прикрива уговор о доживотном издржавању.

Упркос попуњености капацитета државних установа, центри за социјални рад не упућују кориснике у регистроване приватне домове за старе, нити су упознати са њиховим радом и услугама које пружају. Комуникација између центара за социјални рад и регистрованих приватних домова за старе најчешће не постоји, што додатно продубљује проблем међусобне неинформисаности. Са једне стране, власници приватних домова за старе нису упознати са поступцима у којима је прописано, односно потребно учешће центара за социјални рад, а центри за социјални рад, са друге стране, немају податке о томе да ли су поједини домови регистровани у складу са прописима или не, нити о томе за коју категорију корисника могу обезбедити одговарајуће услуге. Због преоптерећености послом и недовољног броја запослених, центри за социјални рад такође веома ретко посећују кориснике у приватним домовима за старе.

Будући да важећи правни оквир омогућава оснивање установа социјалне заштите од стране физичких лица, неопходно је ове установе, у овом случају домове за старе, изједначити са таквим установама основаним од стране јединица локалне самоуправе или АП Војводине. Државни и приватни домови треба да имају исти ниво услова за рад и услуга (објекте, стручно особље, итд), али и исти степен сарадње са центрима за социјални рад како би се предупредиле и спречиле злоупотребе старијих лица у њима, нарочито оним приватним који нису регистровани у складу са прописима и у чији рад надлежни немају увида. Упркос проблему недовољног броја запослених у инспекцијским службама, њихово координирано деловање и повезаност такође би допринели унапређењу рада приватних домова за старе.

Међународни дан старијих особа обележава се 1. октобра, а након што је Генерална скупштина УН крајем 1990. године усвојила Резолуцију 45/106 у којој се наглашава важност осигуравања животног окружења које се може прилагодити потребама и способностима становника у тзв. трећој узрасној доби. Република Србија је 2003. године потписала, а септембра 2006. године и ратификовала Опциони протокол уз Конвенцију УН против тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни или поступака. Овај Протокол је важан додатак Конвенцији будући да је усвојен са циљем да се спречи тортура у установама у којима се налазе особе лишене слободе, односно у установама у којима им је ограничена слобода кретања. Протоколом су предвиђене редовне посете оваквим установама од стране независних међународних и домаћих тела за заштиту људских права. Државе потписнице овог Протокола дужне су да посете места на којима се налазе особе лишене слободе и да формирају једно или више тела на националном нивоу која би се бавила превенцијом тортуре. Тако је и у Републици Србији 2011. године формиран Национални превентивни механизам за спречавање тортуре (НПМ) који прати рад установа у којима се налазе лица лишена слободе и доприноси унапређењу њихових права. Чланови и чланице НПМ-а су представници и представнице Заштитника грађана Републике Србије, Покрајинског омбудсмана и организација цивилног друштва.