Saopštenje povodom 1. oktobra, Međunarodnog dana starijih osoba - Učestalo kršenje prava starijih lica

Povećanje broja starijih lica u Srbiji dovelo je proteklih godina i do povećanja broja privatnih domova za stare. Iskustvo Pokrajinskog ombudsmana pokazalo je da čak i u onima koji su registrovani u skladu sa propisima postoje nepravilnosti u radu koje ukazuju na sistemske probleme i mogućnost zloupotrebe i kršenja prava starijih lica.

Prema podacima popisa iz 2011. godine u Republici Srbiji živi nešto više od sedam miliona građana. Starijih od 65 godina ima preko milion, što čini više od 17 odsto stanovništva. Prosečna starost stanovnika Srbije je preko 42 godine. Broj stanovništva u Srbiji smanjen je za više od četiri odsto u odnosu na popis iz 2002. godine. Prosečna starost povećana je za dve godine, a osoba starijih od 65 godina je za tri procenta više od onih mlađih od 15 godina. Ovi podaci ukazuju na to da je neophodno obratiti posebnu pažnju na populaciju starijih od 65 godina, kao i na način na koji se društvo, odnosno institucije i ustanove odnose prema starijim osobama, naročito onima kojima je smeštanjem u ovakve ustanove iz bilo kog razloga ograničena sloboda kretanja.

Prema podacima Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu iz 2010. godine, oko dve trećine korisnika gerontoloških centara i domova za smeštaj starih lica na teritoriji AP Vojvodine čine osobe starosne dobi od 70-90 godina, dok je broj osoba uzrasta od 65-70 godina tek 13 odsto. Osobe starije od 65 godina takođe čine od 8-17 odsto korisnika i korisnica domova za smeštaj odraslih lica, uključujući i domove za osobe sa čulnim oštećenjima, one ometene u razvoju i domove za smeštaj duševno obolelih lica.

Tokom redovnih obilazaka ovih ustanova i izveštavanjem o njima nadležnima, ali i stručnoj i najširoj javnosti, Stevan Arambašić, kao zamenik pokrajinskog ombudsmana zadužen za ovu oblast, ukazuje na razne probleme u postupcima koji prethode smeštaju starijih lica u ovakve ustanove, kao i na položaj i tretman ovih osoba u njima. Administrativni postupak koji sprovode centri za socijalni rad prilikom smeštanja korisnika u državne ustanove je složen i podrazumeva pribavljanje raznih dokumenata. Zbog popunjenosti kapaciteta ovih ustanova, taj postupak se često završava uvrštavanjem starijih osoba na liste čekanja, čije je trajanje neizvesno. Međutim, često je sasvim izvesno da će starije osobe u takvim ustanovama ostati trajno, do kraja svog života. Veliki broj njih takođe ima staratelje koji ih retko obilaze, te su stoga, kao zapostavljeni od strane rodbine, prijatelja i staratelja, veoma podložni zloupotrebama njihovih prava od strane lica koja su sa njima češće u kontaktu. S obzirom na popunjenost kapaciteta mreže ustanova socijalne zaštite koje je ustanovila Vlada Republike Srbije, odnosno nadležni organ AP Vojvodine, kao i na postojeće liste čekanja, institucija Pokrajinskog ombudsmana odlučila je da posećuje i domove koji nisu u ovoj mreži, odnosno privatne domove za smeštaj starih lica, a koje su na osnovu rešenja nadležnog pokrajinskog sekretarijata osnovala fizička lica.

Privatnim domovima je tokom ovih poseta ukazano na to da je neophodno da u dokumentaciji imaju svojeručno potpisanu izjavu korisnika o saglasnosti sa smeštajem u dom. Ovo je izuzetno značajno u slučajevima kada se želi izbeći smeštanje korisnika u domove protiv njihove volje, kao i u slučajevima osoba koja takvu odluku ne mogu same da donesu, poput, na primer, dementnih, obolelih od alchajmerove bolesti ili osoba koje je potrebno lišiti poslovne sposobnosti i dodeliti im staratelja. U pojedinim slučajevima u dosijeima ne postoji nijedan dokument potpisan od strane samog korisnika iako korisnik nije lišen poslovne sposobnosti. Osim što nije potpisana saglasnost, ugovori o smeštaju zaključuju se između doma i rodbine, te se uprava doma prema rodbini, odnosno davaocima izdržavanja ophodi kao da su staratelji korisnika, ne poštujući volju samog korisnika, a što je Pokrajinski ombudsman oštro kritikovao.

Iako je članom 38 Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite propisano da je pružalac usluge dužan da ima stalno zaposlenog socijalnog radnika, u privatnim domovima je to retkost. Socijalni radnik se u njima najčešće angažuje na osnovu ugovora o delu, a na osnovu kog poslove za potrebe doma obavlja tek nekoliko sati nedeljno. Ovim povodom Pokrajinski ombudsman takođe smatra da je poželjno da socijalni radnici u ovim domovima ne budu u radnom odnosu u mesno nadležnim centrima za socijalni rad, jer se time otvaraju mogućnosti za eventualne zloupotrebe.

U pojedinim domovima takođe je uočeno da direktor doma sa korisnicima zaključuje ugovore o poklonu čiji je predmet nepokretnost. Ukoliko za ovakav ugovor nije dobijena saglasnost nadležnog organa starateljstva, Zakon o nasleđivanju propisuje da je ništav ugovor u kome se o primaocu izdržavanja stara davalac koji je fizičko ili pravno lice koje se u okviru svog zanimanja, odnosno delatnosti (npr. medicinsko osoblje, bolnice, različite agencije i slično) svakako već stara o njemu. Imajući u vidu član 66 Zakona o obligacionim odnosima, takođe se postavlja pitanje i da li ugovori o poklonu sklopljeni između direktora doma i korisnika predstavljaju prividne, odnosno simulovane ugovore kojima se prikriva ugovor o doživotnom izdržavanju.

Uprkos popunjenosti kapaciteta državnih ustanova, centri za socijalni rad ne upućuju korisnike u registrovane privatne domove za stare, niti su upoznati sa njihovim radom i uslugama koje pružaju. Komunikacija između centara za socijalni rad i registrovanih privatnih domova za stare najčešće ne postoji, što dodatno produbljuje problem međusobne neinformisanosti. Sa jedne strane, vlasnici privatnih domova za stare nisu upoznati sa postupcima u kojima je propisano, odnosno potrebno učešće centara za socijalni rad, a centri za socijalni rad, sa druge strane, nemaju podatke o tome da li su pojedini domovi registrovani u skladu sa propisima ili ne, niti o tome za koju kategoriju korisnika mogu obezbediti odgovarajuće usluge. Zbog preopterećenosti poslom i nedovoljnog broja zaposlenih, centri za socijalni rad takođe veoma retko posećuju korisnike u privatnim domovima za stare.

Budući da važeći pravni okvir omogućava osnivanje ustanova socijalne zaštite od strane fizičkih lica, neophodno je ove ustanove, u ovom slučaju domove za stare, izjednačiti sa takvim ustanovama osnovanim od strane jedinica lokalne samouprave ili AP Vojvodine. Državni i privatni domovi treba da imaju isti nivo uslova za rad i usluga (objekte, stručno osoblje, itd), ali i isti stepen saradnje sa centrima za socijalni rad kako bi se predupredile i sprečile zloupotrebe starijih lica u njima, naročito onim privatnim koji nisu registrovani u skladu sa propisima i u čiji rad nadležni nemaju uvida. Uprkos problemu nedovoljnog broja zaposlenih u inspekcijskim službama, njihovo koordinirano delovanje i povezanost takođe bi doprineli unapređenju rada privatnih domova za stare.

Međunarodni dan starijih osoba obeležava se 1. oktobra, a nakon što je Generalna skupština UN krajem 1990. godine usvojila Rezoluciju 45/106 u kojoj se naglašava važnost osiguravanja životnog okruženja koje se može prilagoditi potrebama i sposobnostima stanovnika u tzv. trećoj uzrasnoj dobi. Republika Srbija je 2003. godine potpisala, a septembra 2006. godine i ratifikovala Opcioni protokol uz Konvenciju UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka. Ovaj Protokol je važan dodatak Konvenciji budući da je usvojen sa ciljem da se spreči tortura u ustanovama u kojima se nalaze osobe lišene slobode, odnosno u ustanovama u kojima im je ograničena sloboda kretanja. Protokolom su predviđene redovne posete ovakvim ustanovama od strane nezavisnih međunarodnih i domaćih tela za zaštitu ljudskih prava. Države potpisnice ovog Protokola dužne su da posete mesta na kojima se nalaze osobe lišene slobode i da formiraju jedno ili više tela na nacionalnom nivou koja bi se bavila prevencijom torture. Tako je i u Republici Srbiji 2011. godine formiran Nacionalni preventivni mehanizam za sprečavanje torture (NPM) koji prati rad ustanova u kojima se nalaze lica lišena slobode i doprinosi unapređenju njihovih prava. Članovi i članice NPM-a su predstavnici i predstavnice Zaštitnika građana Republike Srbije, Pokrajinskog ombudsmana i organizacija civilnog društva.