И у „новој стварности“ породица је основ добробити и благостања појединца

Породица већ дужи низ година пролази кроз трансформације које прате промене у друштву у целини. Техничко-технолошки развој, климатске промене, миграције и урбанизација неки су од најзначајнијих покретача и утицаја савремених друштвених промена на глобалном нивоу.У условима пандемије Ковид-19 и „нове стварности“ ове промене постале су још видљивије. Ово се посебно одразило на интензивнију употребу дигиталне технологије и технолошких иновација, захваљујући којима смо, у великој мери, успели да очувамо социјалне контакте, да развијемо флексибилније начине рада на послу и од куће, да омогућимо деци континуитет у образовању, као и да учимо како да ефикасно користимо и бирамо технологију за своју децу. Уз то, постало је јасно да су потребна улагања у смислу креирања програма, стратегија, активности и мера којима ће бити обухваћене социо-економски угрожене породице, као и породице са децом са сметњама у развоју и инвалидитетом, како би сваком детету била омогућена употреба информационо комуникационих технологија и обезбеђено адекватно и континуирано образовање и подршка његовом целокупном развоју. Будући да су информационо комуникационе технологије реалност и потреба данашњице, неопходно је уградити програме обуке о дигиталној писмености за родитеље, децу, али и наставнике и професионалце који раде са децом и породицама у акте и активности на свим нивоима доношења одлука у држави.

 Како бисмо смањили негативан утицај дигиталних технологија на развој деце и односе у породици, оно што можемо већ данас је да одложимо или смањимо употребу телефона, куцање порука, проверу и одговарање на имејл пошту током времена које проводимо са породицом. Дигитална комуникација може бити и корисна и забавна, а за децу посебно може бити подстицајна онда када им помогнемо да дигиталне садржаје повежу са њиховим животом и стварношћу. Ипак, дигиталне технологије и време проведено на друштвеним мрежама не могу бити замена за разговор и блискост која се остварује лицем у лице између партнера, деце, родитеља и деце, за време које проводимо у читању сликовница и књига са децом, игрању са њима, за могућности које нам „жив контакт“ даје за међусобно повезивање, за учење о себи, другима, о личним и друштвеним границама и одговорностима које имамо у породици и широј друштвеној заједници. Због тога је не само одговорност родитеља, већ и државних институција и локалне заједнице, да стварају услове, подршку и да стимулишу квалитетне односе у породици и оснажују породице на употребу дигиталних технологија на начин који им доноси добробит. Светски дан породице обележава се од 1993. године, а Генерална скупштина Уједињених нација прогласила 15. мај Светским даном породице са циљем да подигне свест о проблемима и питањима породице и како би помогла да ова питања заузму значајније место у активностима држава чланица. Ове године, обележавање Светског дана породице усредсређено је на утицај нових технологија на добробит породице.

Реагујмо благовремено - не дозволимо леталне исходе

Влада Републике Србије прогласила је 2017. године 18. мај Даном сећања на жене жртве насиља. Овај датум је одабран јер је 16, 17. и 18. маја 2015. године чак седам жена у Србији убијено у породично-партнерском насиљу.

Према подацима Министарства правде, жене су жртве у више од 90 одсто случајева насиља у породици. Фемицид представља најекстремнији вид насиља према женама. То је „родно засновано убиство“, односно  убиство жене од стране мушкарца зато што је жена. Извршење дела је мотивисано мржњом, презиром, нетрпељивошћу према женама и жељом за доминацијом и контролом мушкарца над женом, а најраспрострањенији облик је фемицид у партнерској вези. Фемицид је најчешће резултат дуготрајног трпљења насиља, а штетни родни стереотипи о улогама жена и мушкараца у нашем друштву представљају основни узрок фемицида  и других облика насиља према женама, што потврђује и Истанбулска конвенција.

У претходних десет година, у Републици Србији је убијено преко 300 жена од стране партнера и чланова породице, а број фемицида на годишњем нивоу се не смањује. Овај податак недвосмислено указује да постоји потреба за продубљеним и перманентним друштвеним и институционалним одговором на насиље према женама. Упркос позитивним помацима у овој области, на насиље се и даље неретко гледа као на приватну ствар појединца, а многи облици испољавања насиља према женама, укључујући и оне фаталне, могли би бити спречени уз благовремену пријаву насиља, као и адекватан одговор институција на сваки облик насиља.

Адекватна процена ризика од ескалације насиља и смртне последице и интензивнија међусекторска и међуинституционална сарадња кључни су за превенцију фемицида и давање ефикасне заштите и подршке, што је могуће само континуирану реализацију едукативних програма за професионалце и пружаоце услуга. У циљу изградње ненасилног, праведног и толерантног друштва потребно је укључити у образовни систем едукацију о родној равноправности, дискриминацији и родно заснованом насиљу. Важно је и подстицати етичко и одговорно медијско извештавање о насиљу према женама у циљу подизања нивоа свести грађана  о недопустивости сваког облика насиља и развијању нулте толеранције на родно засновано насиље.

Као и претходних година, Покрајински омбудсман је током 2020. године на основу сазнања из медијских написа о случајевима убистава у породично-партнерским односима која су се догодила на територији АП Војводине покретао поступке по сопственој иницијативи обраћањем надлежним центрима за социјални рад. Од десет убистава, у осам случајева жртве су биле жене. Ни у једном случају нису евидентиране раније пријаве за насиље у породици. У пет случајева жртве су усмрћене хицима из ватреног оружја, у два случаја жртва је усмрћена убодима ножем, док је у једном случају убиство извршено експлозивном направом. У три случаја радило се о убиству унутар брачне заједнице, у три случаја жене су усмртили ванбрачни односно емотивни партнери, у једном случају учинилац је био бивши супружник, док је у једном случају жртву усмртио син. Када је старосна структура жртава у питању, најмлађа убијена жена имала је 28 година, а најстарија 85 година – просечна старост жртве била је око 50 година.

Имајући у виду нове изазове које је наметнула пандемија вируса ковид 19 и мере усмерене на сузбијање вируса, неопходно је да надлежне институције не запоставе спречавање и превенцију насиља у породици, већ да наставе са својим активностима и да доследно и благовремено реагују на сваку пријаву, како не би дошло да његовог најбруталнијег облика – фемицида.

Савет Европе ове године обележава 10 година од потписивања Конвенције о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици, познатије као Истанбулска конвенција. Истанбулска конвенција потписана је  у Истанбулу 11. маја 2011. године и представља први свеобухватан обавезујући споразум који  успоставља обавезу држава потписница да се систематски обрачунају са родно заснованим насиљем.

Истанбулска конвенција је кључни међународно-правни инструмент који је успоставио најзначајније стандарде у борби против насиља према женама и то како у  законодавној области тако и у области превенције, обухватних мера правне и институционалне заштите и подршке жртвама, као и ефикасног процесуирања и кажњавања починилаца, укључујући програме третмана за њих. За разлику од многих других међународних конвенција које садрже уопштене правне норме, Истанбулска конвенција садржи врло специфична и детаљна упутства и смернице државама за борбу против насиља над женама, односно за креирање законодавно-стратешког оквира и ефикасну имплементацију на националном нивоу.

Потврђујући своју одлучност у борби против насиља према женама, Србија је 2013. године ратификовала Истанбулску конвенцију, која је, ступањем на снагу 1. августа 2014. године, постала саставни део правног поретка Републике Србије. Од тада је наша држава донела законодавне акте, националне акционе планове и стратегије које се баве разним облицима насиља над женама и насиља у породици који су обухваћени овом конвенцијом.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман подржава напоре које је држава предузела и и даље предузима на примени Истанбулске конвенције, сматрајући да је неопходно наставити са радом на превенцији и сузбијању родних стереотипа, подизању свести о свим облицима насиља који су обухваћени овом конвенцијом, али  и обезбедити едукацију младих нараштаја на свим нивоима образовања  у циљу промовисања равноправности мушкараца и жена, позитивних родних односа, ненасилног понашања, међусобног уважавања и спречавања родно заснованог насиља.