Ниво хомофобије и трансфобије изузетно је висок у Србији. Сва истраживања потврђују да скоро две трећине грађана сматра да је хомосексуалност болест, више од половине да је то велика опасност за друштво, а око 60 одсто грађана не слажу се са тим да су хомосексуалци група која трпи кршење основних људских права, укључујући право на живот, физички ипсихо-социјални интегритет, на правну заштиту, слободу окупљања, здравствену заштиту и образовање. Упркос томе што истраживања јавног мњења показују да је ЛГБТ популација једна од најугроженијих и најдискриминисанијих друштвених група, њени припадници/припаднице недовољно користе могућност заштите посредством независних институција за заштиту људских права. Поводом 17. маја, Међународног дана против хомофобије и трансфобије, Покрајински заштитник грађана указује на примере дискриминације ових особа и распрострањену институционалну дискриминацију на основу личног својства, односно праксу органа управе којом се крше начело једнакости, односно једнаког поступања.  

Покрајински омбудсман је током истраге у једном случају установио да матичар није поступао по закону када је одбио да изда уверење о слободном брачном стању због тога што је грађанин као разлог навео да му је овакво уверење било потребно за склапање истополне заједнице у иностранству. Истраживање у локалним самоуправама подстакнуто притужбом ЛГБТ особе показало је да је пракса у матичарским службама на територији АП Војводине различита, иако је издавање уверења на прописаном обрасцу законски уређено, због чега је упућена препорука о потреби доследног поштовања законских одредби.

У другом примеру дискриминисана је трансродна особа која је пролазила кроз процес прилагођавања пола. Високошколска установа на којој је ова особа студирала није желела дапромени име на дипломи уз образложење да таква обавеза није прописана Законом о високом образовању и препоручила јој да, приликом конкурисања за посао, уз диплому приложи и извод из матичне књиге рођених у ком је извршена промена имена.Пошто закон не забрањује промену имена на дипломи, ускраћивање овакве могућности доводи до дискриминације па је високошколској установи препоручено да удовољи захтеву трансродне особе, имајући на уму и препоруку Поверенице за заштиту равноправности надлежним органима управе и високошколским установама да трансродним особама, код којих процес промене пола може да траје релативно дуго, треба да омогуће промену имена у свим документима у којима се оно појављује.

Ови примери указују на то да ЛГБТ популација не ужива у потпуности своја људска права,иако је дискриминација на основу сексуалне оријентације и родног идентитета забрањена законом. У друштву које тешко прихвата различитости, поступање према ЛГБТ особама у чијој основи су предрасуде и стереотипи неретко се одражава и на поступање институција. У таквим случајевима дискриминација прети да постане системска, односно да кршење или онемогућавање остваривања права грађанки и грађана постане правило и норма, а не изузетак који је за осуду.

Међународни дан борбе против хомофобије обележава се 17. маја јер је хомосексуалност као болест уклоњена из Међународне класификације болести и Светске здравствене организације 17. маја 1992. године.

Међународни дан породице 2015. године у знаку је промовисања родне равноправности и права детета унутар породице. Указује се и на значај превенције породичног насиља, као и стварања правног оквира и разноврсних интервентних програма у циљу његовог спречавања. Родна неравноправност нигде није у тој мери уочљива као у насиљу у породици. Истовремено, последице модернизације друштва, процеси глобализације и транзиције не заобилазе ни породицу као примарну друштвену заједницу. Прелазак из патријархалног у савремени модел породице подразумева и промену друштвених вредности и породичних односа.Односи у савременој породици треба да се заснивају на узајамном поштовању и уважавању достојанства и личног интегритета свих њених чланова. Примера ради, полемика о теми физичког кажњавања деце која се крајем 2014. године развила у стручној и широј јавности у Србији сведочи о томе да су ове промене у току.

Устав Републике Србије, Породични закон, Закон о забрани дискриминације и остали прописи у нашој земљи чије се одредбе односе на породицу и породичне односе јамче равноправност међу супружницима и родитељима, истичући најбољи интерес детета као водећи принцип поступања свих учесника у случајевима који су на било који начин повезани са децом. Међутим, у пракси то није увек тако.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман у Годишњем извештају за 2014. годину наглашава чињеницу да су жене у Србији више него мушкарци усмерене на породицу, оптерећеније породичним и родитељским обавезама и обављају више сати неплаћеног кућног радатако да је донекле разумљиво због чега подносе и више притужби у вези с проблемима у породичним односима. Њихове притужбе претежно се односе на материјалне тешкоће у подизању деце, немогућност остваривања појединих права на финансијску подршку, становање, али и социјалну и здравствену заштиту, проблеме деце са инвалидитетом, насиље у породици, а ређе због тешкоћа у вези са негом старијих чланова породице и одраслих особа са инвалидитетом.

У протеклих неколико година уведене су различите подстицајне мере за побољшање материјалног положаја породица с децом, пре свега, на основу Закона о финансијској подршци породици с децом, затим мере које је увела АП Војводина, као и општине и градови. Међутим, ове мере, као ни постојећа популациона политика, нису допринеле повећању стопе наталитета нити су значајније ублажиле економску и психолошку цену родитељства, те је потребно увођење додатних мера финансијске подршке и додатних услуга породицама с децом, а које би допринеле побољшању њихових услова живота.

Насиље над женама у породици веома је распрострањено. Резултати истраживања о пракси институција у решавању проблема породичног насиља које Покрајински заштитник грађана реализује већ девет година, недвосмислено указују на то да око 80 одсто жртава породичног насиља чине жене, најчешће супруге и ванбрачне партнерке починилаца насиља. Алармантан податак је и тај да трећину укупног броја директних жртава насиља у породици чине деца. Ако имамо у виду и податак да више од 70 одсто одраслих жртава насиља у породици има децу, а да половина жртава има више деце, очигледно је да је број деце међу индиректним жртвама насиља у породици много већи.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман  указује и на то да је све већи број притужбиу којима један родитељ оптужује другог да несавесно врши родитељско право, јер нередовно доприноси издржавању детета, као и то да не виђа дете на начин на који је предвиђено судском пресудом. Не може се занемарити ни појава да родитељи међусобне конфликте преносе на однос са децом. Због тога се намеће потреба за стручном саветодавном подршком породици, родитељима и деци. На жалост, током поступака по притужбама грађана и грађанки, али и установа, уочено је да образовне и установе социјалне и здравствене заштитенедовољно сарађују у обезбеђивању заштите и одговарајуће подршке породици и деци, а у најбољем интересу детета. Таква пракса не доприноси превазилажењу проблема, утиче на неповерење у институције и отежава сарадњу установа са сваком конкретном породицом.

Равноправност међу члановима породице значи да уважавамо једни друге као људска бића без обзира на то колико имамо година, ког смо пола и какве су нам друге особине. Неоправдано је да било који члан породице буде постављен у њено средиште. Породица у којој се тежи развијању односа сарадње, уважавању потреба и права других, у којој се детету омогућава учешће у одлучивању у складу са његовим развојним потребама и могућностима, је породица која чини здраву основу друштва. Држава је дужна да обезбеди услове у којима ће породица на овакав начин моћи да се развија.

Покрајински заштитник грађана - омбудсман сваке године има значајан  број предмета који се односе на заштиту или остваривање права детета. Поступање институције у оваквим преметима подразумева комуникацију са надлежним установама, као и увид у документацију која се сматра поверљивом. Откривање података из оваквих списа противно је начелу заштите приватности и представља кршење обавезе чувања службене тајне.

Знајући да и Покрајински омбудсман води овакве поступке,  институцији се у последње време обратиовећи број грађана који захтева увид у документацију која садржи  информацију о поступању органа старатељства у вези са породичним стварима, а која се најчешће тичу заштите или остваривања права детета. Грађани се притом позивају на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, сматрајући да службена преписка између Центара за социјални рад и Омбудсмана или суда садржи овакве информације.

У складу са овим Законом, информације од јавног значаја су оне којима располаже орган јавне власти, настале у току његовог рада или у вези са њим, које су садржане у одређеном документу, а односе се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна. Захтеви грађана за приступ информацијама које се односе на породичне ствари, а за које они лично сматрају да су од јавног значаја, нису основани. Информације које било који орган управе, установа или институција - укључујући и омбудсмана - добије у поступцима који се воде у вези са остваривањем и заштитом права детета, односно породичним стварима, не могу се сматрати информацијама од јавног значаја, јер не постоји оправдани интерес јавности да сазна како је поступано у конкретним породичним споровима.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман посебно скреће пажњу на то да су органи који воде поступке у вези са породичним односима дужни да поштују начело заштите приватности. Породични закон такође прописује да је у поступцима у вези са породичним односима (брачним и споровима који се тичу односа родитеља и деце) јавност искључена. Подаци из судских списа исто тако спадају у службену тајну и њу су дужни да чувају сви учесници у поступку којима су ти подаци доступни, поштујући тиме и принцип заштите најбољег интереса детета, а који би у супротном могао бити угрожен.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман спровео је ново истраживање о положају жена у националним саветима националних мањина. Циљ истаживања био је да се утврди у којој мери је током избора за националне савете националних мањина у октобру 2014. године поштована законска обавеза о кандидовању 30 одсто мање заступљеног пола на листама и колико је жена данас у чланству националних савета.

Резултати истраживања показују да је учешће жена у националним саветима благо повећано. У националним саветима сада има 106 жена, осам вишенего у претходном периоду.  Нешто више од трећине чланства у просеку су жене. Од њих 14 који су доставили податке, у два национална савета има мање од 30 одсто жена. Два имају више од 40 одсто жена, а три нешто мање од 40 одсто жена. У претходном сазиву националнихсавета било је скоро три пута више мушкараца– њих 93, насупрот 39 жена.

Два национална савета имају председнице, девет их има потпредседнице, а скоро двоструко више мушкараца – њих 15 обавља функцију председника. Уочљиво је да се разлика у броју жена у односу на мушкарце смањује што је функција у унутрашњој хијерархији националног савета од нижег значаја. Тако је, на пример, већи број жена на месту секретарки националног савета (седам жена, у односу на два мушкарца). Више жена има још једино у стручним службама националних савета (36 жена према 14 мушкараца).

На месту председника одбора двоструко је више мушкараца него жена (27 мушкараца у односу н 14 жена). Једино на челу одбора за образовање има више жена (њих шест у односу на четири мушкарца).

Само три национална савета (хрватске, македонске и словачке мањине) имају радно тело које се бави положајем жена и заштитом њихових права.

Девет националних савета радило је на повећању броја жена на местима одлучивања у националном савету и уопште у политици уочи избора за националне савете, а кампање за кандидовање жена на изборима за национални савет спроводило је осам националних савета.

Једнако као и након претходна два истраживања о положају жена у националним саветима, Покрајински заштитник грађана – омбудсман указује на потребу за промовисањем жена на местима одлучивања. Национални савети треба да наставе да подстичу ангажовање жена у својим редовима и активно их укључују у свој рад, организују обуке о родној равноправности и женским људским правима и да путем укључивања принципа родне равноправности у све своје активности доприносе његовом остваривању у друштву.

Текст истраживања доступан је на сајту Покрајинског заштитника грађана – омбудсмана. 

Деветог маја обележавају се Међународни дан победе над фашизмом и Дан Европе. Иако је Дан победе важнији, Дан Европе је присутнији у медијским написима и реторици политичара. То не изненађује - улазак Србије у Европску унију један је од циљева званичне политике, а грађани и грађанке очекују да ће чланство у Унији донети и већи степен остваривања, заштите и унапређења људских права, како личних и колективних у приватној сфери, тако и оних која се остварују институционалним путем

Поред тога, прича о Дану Европе носи мањи ризик од приче о антифашизму. Дан Европе данас симболише један узлазни, развојни пут у новијој историји држава на европском континенту, коме је и антифашистички покрет значајно допринео. Са друге стране, антифашизам у данашњој Европи чини се актуелнији него икад, противно очекивањима након „великог слома фашизма” по окончању Другог светског рата.

Симболичка важност 9. маја, не сме се умањивати. На Дан Европе треба се присећати Роберта Шумана и његове визије Европе без рата, састанка у Милану и одлуке из 1985. године, када је овај дан и установљен, али треба га обележавати и као Дан победе и подсећати на зло фашизма. То подсећање је продуктивно, оно има смисла ако води препознавању фашизма у садашњости, ако буди отпор свакој његовој релативизацији, уколико јача критичку свест и спремност да се стане на пут свему што унижава људско достојанство, ограничава слободе и негира људска права.

Уосталом, наде антифашиста да је могућ бољи и праведнији свет морају наћи свој израз и у обележавању Дана Европе у оној мери у којој Европа баштини велике идеале слободе, братства, једнакости и правде.