Поводом 1. октобра, Међународног дана старијих особа: Друштвено погубно занемаривање права

Особе старије од 65 године чине 17 одсто становништва у Србији и њихов број се из године у годину повећава. Међу њима је и све већи број дементних особа чије стање бива касно дијагностификовано и које потом бивају смештене у установе здравствене и социјалне заштите. Институција Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана сматра да непостојање јединствене евиденције оваквих особа, као и неадекватан законом прописани поступак њиховог смештања у тзв. установе затвореног типа прети да додатно наруши њихов квалитет живота и угрози њихова људска права. Могуће последице оваквог стања по друштво у целини дугорочне су, али и сагледиве.

Међународни дан старијих особа обележава се 1. октобра, а након што је Генерална скупштина УН крајем 1990. године усвојила Резолуцију 45/106 у којој се наглашава важност осигуравања животног окружења које се може прилагодити потребама и способностима становника у тзв. трећој узрасној доби. Институција Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана сматра да демографска слика становништва у АП Војводини, односно Републици Србији налаже да се старијим особама посвети посебна, додатна друштвена пажња. То се нарочито односи на особе којима је услед њиховог здравственог стања, односно смештањем у установе социјалне заштите ограничена могућност комуникације са спољним светом. Уз унапређење здравствене заштите старијих лица уопште, која им се услед све израженијег општег сиромаштва често ускраћује у корист других, млађих узрасних група, потребно је законом посебно уредити смештај оболелих од деменције и Алцхајмерове болести, али уједно утврдити и њихов број у нашој земљи.

О овим особама не води се никаква посебна, збирна евиденција. На пример, број оболелих од Алцхајмерове болести у Србији процењује се на око 200.000, док је број оболелих од других врста деменције непознат. Један од разлога за то је и непрепознавање деменције као обољења у нашем друштву. Њени симптоми се најчешће поистовећују са променама које се приписују процесу физичког и физиолошког старења. Самим тим лечење дементних особа најчешће почиње када су шансе за увођење ефикасне терапије и одржање дотадашњег квалитета живота већ сведене на минимум. То уједно отежава и негу ових особа како код куће, тако и у установама социјалне заштите. Напослетку, непрепознавање деменције као болести која значајно утиче на квалитет живота како оболелих појединаца, тако и њихових породица, има непосредне последице по цело друштво. Једна од њих је и неадекватна расподела и нерационално трошење друштвених ресурса. Напослетку, друштво у ком особа старијих од 65 година има за три процента више од оних млађих од 15 година, док у свету у просеку на сваких седам секунди једна особа обољева од Алцхајмерове болести, мора да чини знатно више на промени преовлађујућег, по цело друштво погубног става према старијим особама.

Положај старијих особа у односу на услуге система социјалне заштите додатно усложњава и чињеница да надлежни органи немају евиденцију о томе колико их је смештено у регистрованим приватним установама, нити о томе под којим условима се тај поступак спроводи. Центри за социјални рад породицама потенцијалних корисника не дају ни информације о могућностима и поступку смештаја старијих лица у регистрованим приватним установама. Институција Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана сматра да је у случајевима када се ради о особама које су формално лишене пословне способности, или оних дементних које то нису, а у чије име одлуке доносе њихови старатељи, потребно да надлежни органи обезбеде адекватну помоћ и информисање пре њиховог смештаја у установе како би се избегле злоупотребе и кршење права ових лица.

Током протеклих неколико година, у оквиру активности Националног превентивног механизма (НПМ-а) појачан је надзор над радом државних и приватних установа социјалне заштите у које се, између осталих, смештају и старија лица. Као институција која на територији АП Војводине спроводи активности НПМ-а, Покрајински заштитник грађана - омбудсман је у више наврата надлежнима указао на то да је потребно законом регулисати поступак пријема корисника у тзв. затворена одељења установа социјалне заштите, првенствено због тога што они тиме фактички бивају лишени слободе. То је изузетно важно и због тога што у АП Војводини, односно Републици Србији постоје и илегалне установе овог типа у власништву приватних лица. Упркос постојању НПМ-а, спровођење надзора над њиховим радом је отежано, што повећава могућност злоупотребе и кршења права старијих лица. Активности Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана у области заштите и унапређења права старијих лица довеле су и до тога да је током 2014. године од стране надлежних органа затворено неколико нерегистрованих домова за старије особе.