У сусрет Међународном дану старих
Подаци Републичког Статистичког Завода указују на то да у Републици Србији сваке године расте број старијих особа у односу на број укупног становништва, пошто се број новорођених смањује, а животни се век, захваљујуји све развијенијој медицини и здравственој заштити, продужава.
Оваква ситуација захтева од друштва да изради нове моделе збрињавања старих који ће ефикасно одговорити на проблеме који настају услед распада традиционалног модела породице и немогућности млађих да активно учествују у збрињавању старих чланова породице.
Из наведеног произилази да је потребно све већу пажњу поклањати и институционалном збрињавању старих, што је резултирало оснивањем и све већег броја приватних домова за старе. Како су критеријуми за рад приватних домова исти као и за оне чији су оснивачи државни органи, бројни приватни домови своју делатност обављају без дозвола што, у изостанку одговарајуће инспекцијске контроле, ствара простор за повреду права лица која у њима бораве. Задатак државних органа је да број нелегалних приватних домова за старе своде на најмању меру и да ублажавањем критеријума за отварање истих омогуће – наравно, под контролисаним условима - масовније збрињавање старих.
Поред горе наведених, присутан је и проблем насиља у породици чије су жртве стари, а о коме се мало говори, а још ређе се предузимају мере да се ова врста насиља онемогући. Када се суоче са насиљем старије особе често не траже помоћ околине или надлежних институција зато што не препознају насиље или за насилнике проналазе разна оправдања.
За старе је карактеристично и то да се велики број њих суочава проблемом сиромаштва, што је чест случај особа које живе у самачким домаћинствима. Примања од пензија су, углавном, ниска и недовољна да омогуће нешто више од задовољавања основних животних потреба.
Достигнућа медицинске науке су допринела продужетку животног века свуда, па и у нашој земљи. Потребе за здравственом заштитом старих особа су израженије су него у случају младих, а наш систем, на жалост, није прилагођен тим потребама. У многим насељеним местима не постоје службе за кућно лечење. Због недостатка одговарајућег медицинског кадра дуго се чека на специјалистичке прегледе. Збрињавању и лечењу оболелих од Алцхајмерове болести се не придаје потребан значај, иако се број оболелих из године у годину повећава.
Покрајински заштитник грађана-омбудсман обилази установе социјалне заштите и у прилици је да се непосредно упозна са проблемима старих у тим установама, као и да укаже на те проблеме и инсистира на њиховом решавању. Покрајински омбудсман користи и ову прилику да истакне да старије особе не препознају увек повреду својих права због чега се и не обраћају надлежним органима. У жељи да допринесе промени таквог стања, Покрајински омбудсман ће учинити све што је његовој моћи како би и наши старији суграђани уживали све бенефите од ефикасне заштите људских права.
