Покрајински заштитник грађана – омбудсман је крајем 2014. и почетком 2015. године спровео истраживање у вези са остваривањем права детета и ученика на личног пратиоца. На упитник је одговорило 35 (од укупно 45) јединица локалних самоуправа на територији Аутономне покрајине Војводине. У тренутку спровођења истраживања, само шест јединицалокалне самоуправе је, уз постојеће одлуке којима је обухваћено и ово питање,донело и посебне правилникекојима се ближе уређује искључиво питање ангажовања личних пратилаца, а који су усклађени са правилницима министарстава.

Уређивање питања остваривања права на личног пратиоца детету и ученику и континуирано обезбеђивање ове врсте подршке значајно је због тога што је она претпоставка остваривању елементарних права деце. Оно што у вези са овим правом није ближе уређено законима и подзаконским актима у области социјалне заштите и образовања, препуштено је сналажљивости, креативности, организованости и могућностима јединица локалне самоуправе, као и родитеља и старатеља деце којој је ова врста подршке потребна. Недовољна правна уређеност ове области изазива бројне недоумице које, уз онемогућавање остваривања права деце, могу довести до неправилности у поступању надлежних органа или непоштовања прописа. На ове проблеме надовезује се и недостатак, односно изостанак планирања финансијских средстава у буџетима јединица локалне самоуправе за услуге личног пратиоца, а у појединим јединицама локалне самоуправе не постоје или у њима нису препозната правна лица која би ову услугу пружала. Истраживање је, на пример, показало да су у половини од испитаног броја јединица локалне самоуправе лични пратиоци неретко и родитељи или блиски сродници детета, иако је Правилником о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите утврђено да лични пратилац не може бити члан породичног домаћинства детета којем се услуга пружа.

Будући да постојећим прописима нису регулисана ни питања у вези са критеријумима које треба да испуњава лични пратилац (стручна спрема, образовање, способности, личне карактеристике), нити цена рада личних пратилаца, Покрајински заштитник грађана - омбудсман је мишљења да би наведена питања требало уредити прописима на државном нивоу. На овај начин, јединице локалне самоуправе имале би уједначене и јасне претпоставке за даље уређивање значајних питања у овој области, али и обавезу да изаберу најбоље личне пратиоце и да адекватно награде њихов рад. Ово је посебно важно због тога што је детету и ученику/ученици неопходно обезбедити адекватну и континуирану подршку.

Право на личног пратиоца детету и ученику је вид додатне подршке, али оно не сме бити тумачено произвољно и схваћено као споредно питање у контексту подршке детету у образовању и у свакодневном животу. Сврха овог права  је да се детету омогући да буде што самосталније и продуктивније у задовољавању својих личних потреба, обављању активности и испуњавању обавеза, да му се олакша комуникација са околином и предупреде или отклоне последице социјалне искључености. Истовремено, лични пратилац представља посредну подршку и родитељима, породици, наставницима и школи. Под условом да се обезбеђује на адекватан начин, ова врста подршке битно утиче на квалитет живота свих њих и омогућава им да се у већој мери посвете како детету, тако и различитим личним и професионалним улогама.

Извештај о истраживању „Право на личног пратиоца као додатна образовна, социјална и здравствена подршка детету и ученику”, укључујући мере које је Покрајински заштитник грађана - омбудсман предложио надлежним органима, доступан је на сајту институције.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман је  почетком 2015. године из 44 центра за социјални рад у Војводини прикупио информације о томе да ли се грађанима који затраже да пријаве пребивалиште на адреси центра то и омогућава. Од центара су затражени и подаци о броју грађана који су до сада пријављени на адресу центра, као и о томе да ли центри имају податке о националној структури лица која се користе овим правом, са посебним освртом на припаднике ромске националне мањине. Центри су изнели и проблеме са којима се сусрећу приликом примене прописа којима је уређено пријављивање пребивалишта на њиховој адреси и о мерама и активностима које предузимају у циљу регулисања личног статуса особа које се суочавају са проблемом правне невидљивости. 

На основу обрађених података закључено је да већина центара за социјални рад у Војводини даје сагласност заинтересованим грађанима за пријаву пребивалишта на њиховој адреси. Највећи број грађана пријављених на адреси центара је у већим местима и градовима. Упркос томе, број грађана који су остварили ово право релативно је мали, док је број заинтересованих далеко је већи. Првобитни разлог због чега већи број грађана од 2011. године, од када постоји ова могућност,до краја 2014. године није пријавио своје пребивалиште на адреси центра је неусклађеност подзаконских аката који су регулисали процедуру пријављивања у време када су ступили на снагу. Иако су прописи у међувремену допуљени и измењени, данас је највећи проблем то што органи унутрашњих послова веома рестриктивно тумачепрописане услове за пријаву пребивалишта. Такође, стиче се утисак да грађани нису довољно информисани о постојању ове могућности, нитио условима и поступку за остваривање овог права. Иако су службеници центра за социјални рад дужни да свако лице за које сазнају да нема пријављено пребивалиште информишу о начину остваривања овог права и да му пруже правну помоћ,чини се да центри то не раде, или не у мери која бар приближно одговара стварном броју грађана који испуњавају услове за то да буду пријављени на њиховој адреси.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман је центрима за социјални рад препоручио да, у оквиру својих надлежности и према правилима струке, радом у самом центру и редовним теренским посетама, посебно у насељима у којима живе припадници ромске националне мањине, допринесу идентификовању лица у стању социјалне потребе, а која су без правног идентитета, личних докумената или пријављеног пребивалишта на територији њихове месне надлежности. Такође је потребно да у просторијама свих центара за социјални рад у Војводини на више видних места буду истакнута писана обавештења о условима за накнадни упис чињенице рођења у матичну књигу рођених, добијање личних докумената,као и за остваривање права на пријаву пребивалишта на адреси центра за социјални рад. Службеници центра за социјални рад о свему овоме требало би и усмено да информишу свако лице које им се обрати за информације у вези са овим питањима, односно свако лице за које уоче или добију посредна сазнања да је суочено са неким од наведених проблема, као и да тим особама пруже потребну правну помоћ.

Текст истраживања доступан је на сајту Покрајинског заштитника грађана - омбудсмана. 

Градска управа за инспекцијске послове предузима све прописане мере у својој надлежности како би се напуштени објекти на територији Града Новог Сада прописно обезбедили, а грађани и грађанке заштитили од опасности од могућих повреда или заразе којима су изложени када се нађу у њиховој близини. Ова тврдња представља суштину изјашњења Одсека за грађевинску инспекцију и Одсека за контролу комуналних система надлежне градске управе упућеног Покрајинском заштитнику грађана – омбудсману, а које се тиче мерапредузетих у вези са напуштеним објектом у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59. Међутим, поставља се питање да ли су те мере и довољне, односно шта још учинити док прописи не буду измењени?

У изјашњењу Комуналне инспекције наведено је да је 9. фебруара 2015. године извршен инспекцијски преглед ове вишестамбене зграде.  Том приликом утврђено је да водоводне и канализационе инсталације у њему нису изграђене, односно да нису повезане са градском канализацијом. Испред зграде постоје шахтови на којима су постављени технички исправни поклопци, али подрумски отвори објекта нису обезбеђени јер то треба да учине будући станари.Инспекција закључује како се ради о приватном поседу, те стога нема правног основа за покретање управног поступка, нити за издавање решења којим се налажу мере у циљу уклањања уочених неправилности.

Изградња овог објекта започета је 1991. године. Зграда још увек није завршена, а започети грађевински радови не настављају се већ годинама. Инспекцијским надзором утврђено је да на фасади нису уочене пукотине, нити да њени делови отпадају, те у том погледу нема опасности за безбедност пролазника. Инвеститор је у приземљу објекта поставио дрвене преграде и даске, које периодично проверава и поправља. Због сазнања да зграду неретко користе бескућници, Грађевинска инспекција се обратила и надлежном Сектору за ванредне ситуације МУП-а.

Са аспекта могућности надлежних органа да учине нешто више у вези са овом зградом кључно је то да је поступак њене легализације у току.Законом о легализацији прописано је да се рушење објеката који су изграђени, реконструисани или дограђени без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу до дана ступања на снагу овог закона, неће извршавати до правноснажно окончаног поступка легализације. То значи да надлежна грађевинска инспекција у оваквим случајевима нема овлашћење да наложи уклањање објеката.

Само на територији Града Новог Сада постоји преко деведесет напуштених објеката и градилишта. Покрајински заштитник грађана - омбудсман сматра да надлежни у јединицама локалне самоуправе, нарочито у градским срединама, треба да нађу начина да ризике по

безбедност и здравље грађана узроковане постојањем необезбеђених напуштених објеката сведу на минимум, односно да их уклоне. Потребно је да грађевинска инспекција чешће врши надзор и утврђује да ли постоје необезбеђени отвори на подрумским и приземним деловима објеката, а који њих и њихову околину чине небезбедном. Надлежни органи требало би и да санкционишу извођаче радова који не предузимају одговарајуће мере обезбеђивања напуштеног објекта и његове околине, објеката у његовом суседству, саобраћаја и заштите животне средине, а које су предвиђене Законом о планирању и изградњи.

Имајући у виду чињеницу да је Закон о легализацији објеката донет још у новембру 2013. године, као и то да је рок за допуну документације за накнадно издавање грађевинске дозволе истекао 30. априла ове године, неспорно је да Градска управа за урбанизам и стамбене послове Града Новог Сада има обавезу да закључком одбаци непотпуни захтев за легализацију стамбено пословног објекта у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59. Међутим, спорост администрације у овом и другим сличним случајевима само одлаже решавање проблема грађана који живе у непосредној близини напуштених објеката.

Од доношења Закона о планирању и изградњи 2003. године до дана ступања на снагу Закона о легализацији објеката 2013. године, законодавац је надлежним органима у јединицама локалне самоуправе, као и несавесним инвеститорима дао довољно дуг период да правно уреде стање у погледу непокретности, али до жељеног резултата није дошло. Случај поменуте зграде представља пример из којег се може закључити   да прописи којима се уређује поступак легализације објеката изграђених без грађевинске, односно употребне дозволе, нису произвели позитивне ефекте како због самих законских одредби тако и због неефикасног поступања надлежних органа јединице локалне самоуправе. Ове чињенице онемогућавају грађевинској инспекцији да поступа, односно донесе решење о уклањању објеката несавесним градитељима из чега произилази  да им се  на посредан начин омогућава да наставе са праксом изградње објеката без неопходних дозвола и друге посебним законима прописане документације. Правну несигурност у циљу решавања проблема напуштених објеката у изградњи додатно оснажује и најава новог закона о легализацији објеката.

Закон о државној управи прописује да имаоци јавних овлашћења сами одговарају за штету коју својим незаконитим или неправилним радом проузрокују физичким и правним лицима у вршењу поверених послова државне управе. У вези са објектом у Новом Саду у улици Алексе Шантића број 59, као и у вези са свим другим необезбеђеним и напуштеним објектима и градилиштима потребно је да Град Нови Сад преко својих управа у јединственом поступању  предузме  све мере прописане посебним  законима у циљу  да се изнађе начин којим би се ови објекти обезбедили тако да не представљају опасност по безбедност и здравље грађана.  

Међународни дан родитеља установљен је 2012. године Резолуцијом Генералне скупштине УН у знак захвалности родитељима широм света за њихову несебичну посвећеност деци и бригу о њима. Резолуцијом се у прави план ставља одрастање детета у породичном окружењу у којем се негују љубав и разумевање неопходно за целокупан и хармоничан развој личности детета.

Конвенција Уједињених нација о правима детета, чији је потписник и наша земља, обавезује државе чланице да поштују одговорности, права и дужности родитеља и лица законски одговорних за дете да обезбеде и усмеравају дете у остваривању његових права на начин који је у складу с развојем способности детета. Осим тога, државе чланице дужне су да, у складу с националним условима и могућностима, пружају материјалну помоћ и друге мере подршке родитељима/старатељима/лицима одговорним за дете.

Упркос законских, стратешких и практичних мера које предузима држава и цело друштво, велики број породица у нашој земљи суочава се са незавидном материјалном и социјалном ситуацијом, а многе се боре за пуко преживљавање. Међу најугроженијима су једнородитељске породице и породице са више деце. Осим тога, породица као институција друштва се мења из патријархалне у савремену нуклеарну породицу, а то доводи до промена очекиваних друштвених улога мајке и оца и њиховог доживљаја себе као родитеља. У таквим условима свакодневно се преиспитује способност родитеља да родитељске обавезе испуњавају на начин који би они желели и у најбољем интересу детета. Посебан проблем представља недовољна подршка и оснаживање за одговорно родитељство које савремено друштво пред њих поставља.

Држава настоји да обезбеди свој деци услове за максималан развој њихових потенцијала, а према недавно објављеним подацима УНИЦЕФ-а, Србија је на водећем месту у региону када је реч о реформама заштите права детета и социјалне заштите. Много је уложено у то да се деци, без (адекватног) родитељског старања на најранијем узрасту обезбеде услови да одрастају у породичној средини уместо у институцијама, па држава значајну финансијску и едукативну помоћ обезбеђује хранитељима.

Покрајински заштитник грађана – омбудсман сматра да су мере које држава и одговорни органи и институције свих нивоа власти предузимају у циљу подршке остваривњу права детета потребне, али недовољне и да би требало више активности и мера подршке усмерити на јачање природне породице и оснаживање родитеља. У том смислу, више пажње и активности одговорни би требало да посвете проширивању услуге породичног сарадника, чија је улога да пружи подршку породици у ризику и превенира издвајање деце из њихових породица, као и да обезбеди повратак деце из хранитељске у природну породицу. Истовремено, апелујемо на органе свих нивоа власти да планирају и обезбеде новчана средства у буџетима ради подршке породици и деци и да посебну пажњу усмере на подржавање и промовисање психосоцијалне подршке и едукативних програма и школа за родитеље. 

Етнички и верски сукоби скренули су пажњу на важност културних разлика. У данашњем свету, културне разлике су правило, а не изузетак и то, пре свега, важи када је Војводина у питању. Вишејезична, вишекултурална и вишеконфесионална, Војводина представља културно најхетерогенији део Србије. Уосталом, глобална мобилност само појачава културне разлике, па се тако данас у Новом Саду, на пример, поред српског, мађарског, словачког и русинског језика, могу чути и руски и кинески језик.

Охрабрује чињеница да је велики део грађана Војводине свестан да културна различитост представља легитимну вредност савременог друштва. Разлике обогаћују, доприносе проширењу спознаје и слободе избора, воде бољем саморазумевању, пружају прилику сваком појединцу да у властиту концепцију доброг живота угради елементе различитих култура, као и да прошири своје видике и формира другачији поглед на свет и живот.

Поред тога, културна различитост доприноси и напретку друштва. У Универзалној декларацији о културној различитости се истиче да је културна различитост један од корена развоја, не само интелектуалног и моралног, него и економског. Не изненађује, стога, што се у свету све више пажње посвећује и културним разликама на радном месту.  

Треба бити свестан чињенице да културна различитост може довести и до неповерења и напетости у односима између запослених, па чак и до сукоба. Међутим, она, исто тако, може створити окружење у коме запослени уче једни од других, откривају нове начине размишљања, привлаче нове клијенте, проналазе нова тржишта и тако остварују економски напредак и просперитет.

Будући да само тржиште не може гарантовати очување културне  различитости,  УНЕСКО је својом декларацијом позвао државе да раде на њеној промоцији и очувању, тако што ће омогућити слободу изражавања, плурализам медија, вишејезичност, неометан приступ уметности, научном и техничком знању, те толеранцији, као начин опхођења према људима чији се обичаји, веровања и начини живота разликују од наших.

Подсећајући да је 21. мај Генерална скупштина Уједињених нација прогласила Светским даном културне различитости, Покрајински заштитник грађана – омбудсман захтева од власти у Србији и АП Војводини да стварају подстицајно окружење за очување и развој културног диверзитета, размени знања и пракси културног плурализма, што бољем међусобном упознавању и разумевању, пре свега младих људи, као и превазилажењу етничких, језичких, верских, социјалних и генерацијских  баријера.

Покрајински омбудсман жели још једном да нагласи да културна различитост не мора водити културном раздору и сукобима. Она може доприносити друштвеној кохезији, виталности друштва и миру само ако је сваком појединцу омогућен приступ квалитетном образовању, ако му је пружена прилика да слободно износи своје мишљење, да ствара и пласира своја дела на језику по сопственом избору, да учествује у културном животу и неометано развија своје културне таленте.